Piše: Nemanja Milošević
Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula je ovog meseca postupak protiv četiri velika privredna društva koja se bave maloprodajom u Srbiji. Prema zvaničnom saopštenju, analiza stanja i uslova konkurencije na tržištu određenih prehrambenih proizvoda u našoj zemlji, izvršena za period od 2018. do 2022. godine uslovila je potrebu za daljom, detaljnijom analizom, čiji rezultati su izazvali sumnju na, što bi naš narod rekao – štimovanje cena!
Tokom više meseci praćenja, ustanovljeno je da je cena čak 35 proizvoda u ovim trgovinskim lancima – identična.
Međutim, ovakva analiza građanima Srbije nije bila potrebna. Odlazak u redovnu kupovinu poslednjih nekoliko godina mnoge od nas učinio je vrhunskim matematičarima, tako da nije bilo potrebno mnogo mudrosti da bi čovek zaključio da sa cenama već duži vremenski period nešto ne valja…
Cene osnovnih životnih namirnica, koliko mi sećanje seže, bile su identične ili veoma slične u velikim trgovinskim lancima i mnogo ranije. Sećam se da sam govorio da mi je isti đavo gde ću otići u kupovinu još dok sam bio student. A kad je to bilo – i bog je zaboravio.
Od tada do dana današnjih, cene su isključivo rasle. U svakoj trgovini za isti procenat. Malo čudno, zar ne?
Situacija se zahuktala sa dolaskom korona virusa na ove prostore, a kulminirala ukrajinskom krizom i rastućom inflacijom, kojom su redovna poskupljenja osnovnih životnih namirnica do sada dugo pravdana.
Ipak, zaključak pomenute Komisije donosi nam neke zanimljive podatke. Na primer, od aprila prošle godine do marta ove, porast cena u maloprodaji bio je duplo veći od inflatornih pritisaka. To bi značilo da troškovi nabavke i distribucije prehrambenih proizvoda ipak nisu bili tako visoki kao što je javnosti predstavljeno, što sam u više navrata insinuirao. “Lepo sam vam govorio”, što bi rekao moj deda.
Govorio sam tada i da cene energenata ipak nisu baš toliko porasle, uzimajući u obzir godinama unazad veoma nisku otkupnu cenu sirovih poljoprivrednih proizvoda, poput tovljenika, zrna pšenice, kukuruza, kravljeg mleka… A da ne spominjem uvoz jeftinih sirovina (posebno mesa sa isteklim rokom trajanja iz Evropske unije i produženim rokom trajanja u Srbiji, ili mleka u prahu).
Bio sam prilično besan zbog toga što sam sumnjao da se neko neosnovano bogati na moj račun, a ni ja ni moji sunarodnici nismo imali priliku da biramo jeftinije proizvode – jer ih prosto nije bilo! I ta sumnja se, za razliku od pomenutog bogaćenja, ispostavila osnovanom, jer zaključak Komisije pokazuje da su sporni trgovinski lanci u periodu od 2016. do 2023. godine ostvarili “značajan rast prihoda i bruto marži”, odnosno rast njihove profitabilnosti na tržištu, što je potvrđeno podacima o njihovoj poslovnoj dobiti.
Dakle, svi ovi podaci govore nam da konkurencija među trgovinskim lancima u Srbiji već godinama ne postoji, iz prostog razloga što nijednom od spornih lanaca (koji su ujedno i najveći u zemlji) zdrava konkurencija ne odgovara. U tom slučaju, cene bi morale da padaju. A ovako, kada su sve cene iste ili slične – svi su na dobitku. Naravno, svi trgovci, dok su buđelari naših građana sve tanji i tanji.
Zato se iskreno nadam da će postupak pokrenut od strane Komisije za zaštitu konkurencije dati i neke konkretne rezultate. Ako do toga dođe, možda poverujem i u to da će se nadležne inspekcije u skorije vreme pozabaviti i bezbednošću hrane koja se nalazi na srpskim rafovima. Evo, baš pre neki dan sam u jednom trgovinskom lancu (koji nije među osumnjičenima) primetio kečap sa rokom upotrebe isteklim pre mesec dana, dok sam na kasi zatekao litar mleka sa poklon-markerom, čiji rok upotrebe je bio delimično “izlizan” (naravno istekao) i preko kog je bio “udaren” novi – pečatom datumarom! Takve marifetluke u istom trgovinskom lancu viđam već dugi niz godina. Viđaju ih i moji sugrađani. Ali, onaj ko treba da ih vidi i dalje je slep.
