Piše: Nemanja Milošević
Zdravstvo u Srbiji se, izgleda, ovih dana menja iz korena. Kažu u resornom ministarstvu – neće više biti lažnih bolovanja!
Ministarka je jasno predložila – nakon petnaest dana bolovanja koje otvara izabrani lekar, sledi komisija. Ipak, ovaj predlog izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju neće biti baš tako strog, te će se pred komisiju umesto nakon dosadašnja dva meseca, ići nakon mesec dana bolovanja.
E sad, da li se to može tek tako “preseći” i lažnim i opravdanim bolovanjima jednom izmenom zakona stati na put, ostaje nam da vidimo.
Naime, poznato je da prosečan srpski radnik svoj hleb zarađuje u fabrici ili u uslužnom sektoru. Poslovi koje obavlja (i lično sam, ponavljam, to osetio na koži i kostima), pretežno su fizički i sa sobom donose nametnute visoke norme. Repetitivan rad u industriji, činjenica je, neretko ostavlja dugoročne posledice po zdravlje radnika. A, ni uslužni sektor nije daleko od toga. Šta mislite, u kakvom stanju je kičma prodavačice koja, osim rada na kasi, svakodnevno vuče pune kutije i gajbe? Bole li leđa i noge konobara koji tokom radnog vremena (i prekovremenog rada) prevali i po nekoliko kilometara sa tacnom u ruci, prenoseći u pauzama buriće sa pivom? Šta je sa kičmom onih koji radno vreme provode u stolici? I, zaboravljamo li psihičke probleme sa kojima se radnik takođe može susresti?
Postavlja se tu još jedno pitanje. Ono od ključnog značaja. Šta je sa tegobama koje se ne klasifikuju kao bolesti? Manuelni radnik u proizvodnji, “jureći” gore pomenutu normu, često rizikuje svoje zdravlje u strahu od ostanka “na ulici”. Na primer, u poslu koji sam svojevremeno obavljao u proizvodnji, ljudima su masovno stradale ruke i kičma. Kucajući ova svoja zapažanja, pogled mi neprestano skreće ka ručnom zglobu koji se još uvek nije oporavio, uprkos tome što je od mog fabrikovanja prošlo već nekoliko godina. Gledam tu svoju ruku i pitam se: Šta je sa onima koji su nastavili da rade taj posao?
Tim ljudima, bolovanje je neophodno. Ali, mislim da nema komisije koja bi im to bolovanje odobrila na period duži od mesec dana. I taman kad “rane” počnu da zaceljuju, moraš nazad na posao. Kao da se nisi ni lečio.
Naravno, reč je o zdravstvenim problemima koji ne utiču direktno na sposobnost čoveka da radi. Dakle, ovde se ne radi o povredi na radu ili nečemu što se klasifikuje kao profesionalna bolest. Radi se o tegobama koje nastaju postepeno, tiho, a ostaju trajno. Čovek sa njima i dalje može da “juri normu”. Ali, u kakvom zdravstvenom stanju će dočekati penziju, veliko je pitanje. Međutim, ukoliko radnik sa ovim problemima stupi pred komisiju, biće etiketiran kao – simulant!
Zato, možda ne bi bilo loše formirati i neku komisiju koja će ispitati kolike norme i kakvo radno vreme bi bili optimalni po zdravlje radnika? U tom slučaju, verovatno bi broj zdravstvenih problema bio manji, a samim tim i manje “simulanata”. A sigurno bi i sam radnik osetio da neko brine o njemu i da je nekome zaista stalo do njegovog zdravlja.
S tim u vezi, ovih dana me je dotakla i najava zabrane pušenja u svim zatvorenim prostorijama. Pa, ljudi. Kada taj izraubovani radnik, nakon obavljenog posla, sedne na sat vremena da se opusti i popije kafu ili piće – više neće moći ni cigaru da zapali!
Kažu da je duvan tihi ubica, ali, zar takve nisu i norme koje sam pominjao?
Sve u svemu, bojim se da će, kada sve ovo stupi na snagu, taj izmučeni radnik i dalje da ispašta i već narušenog zdravlja da se “cima” po komisijama, dok će pravi simulant svakako pronaći način da eskivira posao. Jer, simulant je simulant. Naći će način. A, što se pušenja tiče – baš me zanima kako će izgledati naše ulice kada na njih nagrne masa sa cigarom i pivom u ruci.
