Lutajući između sremskih opština, ravnicom, ali i fruškogorskim padinama, sasvim slučajno, a opet nekako namerno put nas je doveo do Grabova – malog sela sa oko stotinu stanovnika. Oko podneva, iako je dan bio pravi letnji, sunčano, ali ne pretoplo, delovalo je kao da Grabovo i dalje spava. Nigde nikoga, ni na ulici, a ni u dvorištima. Tih nekoliko desetina meštana kao da su se sakrili po kućama, a jedini stanovnik kojeg smo sreli, nekako je odavao utisak, da mu je dodeljen zadatak da čuva selo. Miloš Vrgović, 84-godišnjak, sitnim, ali još uvek stabilnim koracima, sa rukama na leđima, polako se kretao putem gledajući čas levo – čas desno. Miloša smo zatekli nedaleko od nekadašnje crkve, a sada manastira Svetog Arhangela Mihaila i Gavrila.
Pokazujući rukom na hram, Miloš kaže da je to mesto zbog kojeg oni koji nisu iz sela najčešće u njega dođu. Stanovnika u Grabovu, sve je manje, male dece nema i selo se, činjenica je koje je i ovaj Sremac svestan, polako, ali sigurno gasi.
Za njega pak, ne postoji lepše mesto na svetu, tu je rođen, tu se oženio, dobio decu, čitav svoj vek proveo je u Grabovu. Već nekoliko godina Miloš živi sam u nekada punoj kući. Supruga mu je preminula, a dva sina su se odselila, zasnovali svoje porodice i male su, skoro pa nikakve, šanse da se vrate u rodno mesto.
-Otkako mi je žena umrla, a ima tome četiri godine, živim sam. Sada sam se već navikao, mada moram priznati da se osećam usamljeno. Nemam s kim da popijem prvu jutarnju kafu, da prozborim, samoća je loš saputnik, ali tako je, kako je – priča Miloš.
Sinovi sa porodicama ga posećuju, nudili su mu, ističe on, da se preseli kod nekog od njih, ali to mu nije ni na kraj pameti.
-Volim svoju kuću, svoje dvorište, nikada nisam ni pomišljao da odem iz Grabova, ni kada sam bio mlađi, a ni sada. Još uvek sam zdrav, malo me muči pritisak, ali osim toga nemam drugih poteškoća, tako da mogu da brinem sam o sebi. Neću ja u stanove i gradove, nije to nikada ni bilo za mene. Jeste, dani sporo teku, nemam društvo, zanimaciju, ali prolaze jedan za drugim – dodaje Miloš.
Bavio se ovaj 84-godišnjak ceo život poljoprivredom, pa je od pet jutara koliko je dobio od oca, došao do 20, a osim njiva sa tradicionalnim kulturama za ovo podneblje, deo poseda je i pod vinovom lozom. O njima sada brigu vode sinovi, kojima je to još jedan povod da dolaze u selo.
Кomšija, Miloš ima sve manje, a trenutno je najstariji u Grabovu.
-Dane provodim samujući. Odem po hleb, nahranim kokoške, psa, malo prošetam, a vrlo sam rad da se družim i popričam ukoliko se sretnem slučajno sa nekim od ovo malo meštana što je ostalo. Gledam dosta televiziju i to “sokoćalo” mi je najvernije društvo. A sećam se, ma kao da je juče bilo, Grabovo je bilo živo selo, bilo je mladih, starih, dece. Sada smo ostali mahom samo mi, matori. Duša me boli kada se mislima vratim u vreme od pre par decenija… Drugačije se živelo, radilo, družili smo se, ispomagali, bilo je igranki, pesme, svega. Danas su to samo sećanja jednog dede – sa tugom u glasu nastavlja on.
Stariji su, kaže Miloš, nažalost mahom pomrli, a mladi beže u veće sredine.
-Doktor dolazi u selo samo sredom, pa sam srećan što me zdravlje još dobro služi. Grabovo se prosto polako, ali sigurno gasi,. Nema dece, omladine, ma nema više ljudi. Domaćinstva su uglavnom staračka, a lepo je ovo mesto, nije da nije, samo da bi se neko doselio mora da ih vidi i otkrije sam. Jedna gospođa se doselila u vreme korone, ali to je to. Nažalost mislim da će na tome da ostane i da selo ne čeka svetla budućnost, ali ja dok sam živ neću ga napustiti – završava Miloš.
D. Tufegdžić
