• četvrtak, 18. april 2024.
DVE PRIČE O JEDNOJ STVARI
Vesti
0 Komentara

DVE PRIČE O JEDNOJ STVARI

29. avgust 2016. godine

Milica i prva zgrada nove Jugoslavije

Ma koliko bilo teško, „Milica“ može biti svako. Uz dobro vaspitanje i još bolji primer kojem se dete uči u krugu svoje porodice. „Veka koji voli Šašavog“, „Mirjana koja žali za Jovanom“, „Zoran koji psuje Ljiljanu“ ili suludi prorok, može se postati lakše. Za to ne treba truda. Potrebno je samo nešto manje onoga što Milicu čini – „Milicom“

MILICINA NARKVICAIako živimo u istom gradu, iako odrastamo u istim ulicima, ili smo barem upućeni na njih, iako upoznajemo i srećemo manje ili više iste ljude, iako učimo (ako učimo) iz sličnih knjiga – nismo svi isti. Razlikujemo se. Po karakteru, navikama, interesovanjima, vaspitanju.
Ako bi nas neko delio po osnovu karaktera, spektar bi bio širok. Isto je ako bi pokušali da se odredimo prema navikama. Prema interesovanjima još više. Međutim, ako bi makar pokušali da govorimo o vaspitanju, skala bi mogla biti jedino dvopolna, kao kod magnetne šipke. Ili smo vaspitani, ili nismo. U tom slučaju, sredina ne postoji. Priča o Milici i prvoj zgradi nove Jugoslavije najbolji je dokaz te istine.

Priča prva: Milica

Milicu srećem često. Ispred „Rode“. Tačnije na parkingu, kraj samog ulaska u supermarket. Milica je osnovac i živi u jednoj od obližnjih zgrada. Uredno je očešljana, kose gotovo uvek uvezane u rep. Kosa joj je svetla, kao i garderoba koju nosi. U skladu sa godinama. Redovan sam kupac njenog proizvoda.
Milica prodaje narukvice od gumica. Raznih boja, istih veličina. Male za moju, ali dovoljno velike za ruke njenih vršnjakinja i srca onih koji umeju da cene njen rad. Gumice plete sama. Raznih su boja i vezova. Imaju i malenu plastičnu „zakačaljku“, kako bi onaj kome je potreban veći primerak nesvakidašnjeg nakita mogao sam da ga proširi.
Milica je nenametljiva. Gumice drži u plitkoj kartonskoj kutiji kako bi svaki posetilac „Rode“ mogao na vreme da ih vidi i donese odluku da li i koju od njih da kupi. Čini se da ih nikada nema previše, tek toliko koliko se za jedan dan može prodati. Kada proda, kaže, onda pravi nove. Cena jedne malene, šarene i od gume ispletene narukvice, staje pedeset dinara.
Prvi put video sam je pre nekoliko meseci. Nismo pričali, samo sam je pitao koliko narukvica košta. Kupio sam dve. I tako u krug. Svaki put po dve. Plave, roze, narandžaste, šarene, crvene… Kući ih slažem uz knjige. Na vidno mesto uz predmete koji mi znače. Koliko da se jednom setim da sam čovek.
– Reci ti meni, pitao sam je konačno, posle trećeg kruga, za koga ti prodaješ te narukvice?
– Za sebe. Trebaju mi pare. Skupljam. U školi je pauza, nemam obaveza, a ne želim da mi roditelji poklanjaju. Naučena sam i još uvek učim da sama nešto napravim i na kraju zaradim. Tako dobijem novac, a nešto lepo uradim. Nije me sramota da stojim i da prodajem. To sam ja napravila i ko želi može da kupi. Ko ne želi ili kome smeta, može slobodno da prođe. Ne koštaju puno, svima je pristupačno, a može i da se pokloni deci, devojčicama pre svega. Ne stežu i ne žuljaju.
Nikada je nisam pitao ko je uspeo da je, tako malu i u godinama kada većina roditelja smatra da deci treba povlađivati, nauči da cilj koji želi da postigne može i mora ostvariti sopstvenim radom i maštom? Nisam je pitao ni to – ko podstiče njenu kreativnost i ko je uči da vrlina nije u rasipanju i žurbi, nego u sabiranju i strpljenju. Ništa je od toga nisam pitao, ali sam siguran da taj „neko“ živi ne pored ili mimo nje, nego sa njom.

Priča druga: Prva zgrada nove Jugoslavije

Da li se jos uvek voleU čekaonicu Železničke stanice, te kako spomen-ploča na njoj i mural iznad ulaznih vrata poručuju – „prve zgrade nove Jugoslavije“, kročio sam u večernjim satima. Bilo je pusto. Prodavci karata, zavučeni u malu, spolja gledano i iskreno rečeno, večito neurednu kancelariju, čekali su svoju satnicu i novi kontigent putnika.
Iako sam navikao na unutrašnjost objekta u kojem još od kraja Drugog svetskog rata putnici, manje ili više, strpljivo čekaju kompozicije koje iz godine u godinu sve sporije stižu do tražene stanice, već u prvi mah, moju pažnju privukli su nesvakidašnje išarani i prljavi zidovi u čijem prašnjavom dnu su stajale jednako išarane, prašnjave i izlomljene klupe.
Sa zidova koji, ukoliko nisu oljušteni i izguljeni, više liče na oglasne table gledaju me poruke. Onu u kojoj poručuje da „voli Šašavog“, ostavila je autoru ovih redova nepoznata Veka. Mirjana je u očaju i nemogućnosti da se pomiri sa činjenicom da je Jovan više ne voli, uputila javni apel da joj se isti momak vrati. Znajući da zasigurno sa Ljiljanom više nema ništa, nepogrešivo tvrdeći da je za to upravo ona kriva, Zoran je svojoj doskorašnjoj devojci, tu negde, tik uz jednu od klupa, sočno, kako to samo mi umemo, opsovao… sve što se u psovku može staviti.
Na zidu, kraj ulaza u hodnik koji vodi u drugi deo čekaonice – onaj u koji niko od nas, mislim, nikada nije kročio, pažnje željan prorok stavio je na uvid, u formi razgovora sa Bogom, svoje vizije Novog Jerusalima. Rekao bi čovek, ni znameniti vizionar Raja Imanuel Svedenborg mu nije ravan.
Uz jedan od prozora koji gleda na kolosek, zelenim autolakom, šarama nepoznatim van arapskog sveta, ostavljena je poruka. Možda putokaz za one koje neke nove peščane oluje dovedu u Sremsku Mitrovicu. Kraj toga, nepoznata devojka poručuje, bivšoj ljubavi „da crkne“ uz napomenu „da proklinje onaj dan kad ga je upoznala“. Pre tri godine, Jovan i Ivana su se voleli. Kako danas stvari stoje, zidovi nisu saopštili.
Ulazi. Bez majice vezane oko struka. Na leđima ranac. Seda kraj mene. Pažnju su mu, primećujem, baš kao i meni, privukli unakaženi zidovi stanice. Misli se… skida torbu, otvara je i hemijskom počinje da šara po zidu.
Ćutim, gledam ga stidljivo, ispod oka, da ne primeti. Željan da saznam i shvatim razlog takvog ponašanja.
– Zašto da ne? Ako mogu svi, zašto ne bih i ja, odgovara mi gotovo preteći.
Ćutim. Gledam ispred sebe i čekam voz. I on ćuti. Ali ne od stida. Besan je. Gleda me sve češće i sve hladnije. Trudim se da ne primećujem.
Nikada ga nisam pitao ko je uspeo da ga, tako velikog i u godinama kada već treba da zna šta sme, a šta ne, ostavi nekažnjenog za ono što radi. Nisam ga pitao ni to – ko mu je u glavu usadio ideju da svoju ljubav prema devojci ili sportskom kolektivu koju je nespretnim potpisom pokušao čitavom svetu da stavi do znanja, treba da ostavlja tamo gde im nije mesto? Ništa od toga nisam pitao, ali sam siguran da taj „neko“ iako živi u istoj kući, zapravo ne živi sa njim, nego pored ili mimio njega.

Epilog i pouka

Milica se zapravo ne zove „Milica“. To ime misli su joj dodelile same. Ne bez zasluge. Ono je, bez greške se može reći, više titula, nagrada za lepo vaspitanje, predanost, kreativnost, uljudnost i svest da nikada nije rano da se počne sa upoznavanjem i prihvatanjem večitih vrednosti i istina.
Ma koliko bilo teško, „Milica“ može biti svako. Uz dobro vaspitanje i još bolji primer kojem se dete uči u krugu svoje porodice. „Veka koji voli Šašvog“, „Mirjana koja žali za Jovanom“, „Zoran koji psuje Ljiljanu“ ili suludi prorok, može se postati lakše. Za to ne treba truda. Potrebno je samo nešto manje onoga što Milicu čini – „Milicom“.
Verovatno zbog toga, za razliku od bahatog mladića sa kojim sam tuđom voljom delio klupu na Železničkoj stanici, Milica nikada neće po zidovima prve zgrade nove Jugoslavije ostaviti bilo kakav nakazni trag svoje duše. Veća je verovatnoća da će to učiniti na način na koji jednoj Milici i dolikuje: na listu papira i platnu razapetom na štafelaju, baš kao što to danas čini svojim gumenim narukvicama.
Zato, kada pođete u „Rodu“, setite se ovih priča. Setite ih se i kada seledeći put budete čekali voz. Kupite Miličine narukvice, jer možda će sutra baš ona biti ta koja će nekulturom ruinirane zidove pretvoriti u velika slikarska platna.
U vaspitanju nema sredine!

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: