Red bez reda i ljudi bez repa
I sve što je počelo jednim učtivim „Dobro jutro ljudi“ , smernim naslanjanjem na zid okrečen masnom farbom bež boje i jednim smernim uzdahom, završava se u potpunoj anarhiji i haosu. Reda više nema, ruke se pružaju ka službeniku sa ceduljama, kao da ne deli parče artije, nego hleb, ulje ili štogod vrednije (ako toga ima)…
Sve počinje tiho, sa jednim učtivim „Dobro jutro ljudi“ , smernim naslanjanjem na zid okrečen masnom farbom bež boje i jednim uzdahom kao dokazom da se shvata da iako ste stigli sat i po ranije, ipak niste prvi. Tek sedmi.
Prva dvojica što se uvališe u crne, rasklimane stolice smeštene u dnu poluosvetljenog hodnika poodavno spavaju. „Teško njihovim petlovima“, mislim se nešto dok posmatram bezbrižno podizanje i spuštanje njihovih stomaka.
– Da li se ovde čeka za broj za lične karte i pasoše?
– Da, to je ovde!
– Uh, pa zar već ovoliki red?!
Zanimanja raznih…
Tu negde, nakon pola sata čekanja, kao ono kad iz šešira čarobnjak počne da izvlači golubove, zečeve i ko zna kakve sve prikojaze, već slomljeni ljudi iz svojih tašni i džepova lagano izvlače knjige, novine, telefone… Ovde, u redu za ličnu kartu i pasoš, pas poodavno nije najbolji prijatelj… Oni veštiji i odvažniji bave se ozbiljnijim stvarima – love poglede i figure. Debelima se krajičkom usana podsmehuju (to jest ako i sami nisu takvi), a mršavima zameraju na sopstvenom izgledu. Najspremniji traže rupe u tom lancu ljudi kako bi se u odsudnom trenutku ubacili i mimo svih istina nepisanih pravila igre završili posao. U sedam sati i petnaest minuta stižu prvi službenici (ili barem oni koje smo uspeli da uhvatimo).
– I u Aušvicu su delili brojeve!
– Jeste, ali se tamo nije ovoliko čekalo.
Beli luk i obični ljudski vonj
Nakon četrdeset i pet minuta čekanja hodnik je već krcat. Tu se gura, gurka, zanoveta, nariče, psuje se država i oni koji je vode. Tada na scenu stupa novi neprijatelj koji sporo protičuće vremene koje ste zamrzeli kao i Kapetan Kuka onog krokodila sa satom iz priče o Petru Panu čini još većim protivnikom – beli luk! Zimsko je vreme, virusi kose, novca se još od poslednje stabilizacije u kojoj je obećana svetla budućnost nema, pa se pribegava lekovima na kojima bi i Vasa Pelagić pozavideo!
Sve to, gurkanje i guranje, zanovetanje, čepanje, psovanje, kao i beli luk pomešan sa nikada željenim, ali na ovakvim mestima uvek prisutnim običnim ljudskim vonjem došlo je da pokorno preuzme svoj broj i makar na komadu papira ili plastike postane – novi čovek.
– Kad su ovi ljudi došli?
– Odavno gospođo, odavno.
– E vrag ih materin… i onima koji su sistem ovako napravili!
Kome pomoći…
Da nešto Sveti Pantelej, sa sve Kozmom i Damjanom dođe među nas, tu negde oko pola osam, pa da im se koji minut docnije pridruži i sam Isus Hristos, ne bih bio siguran da bi rešili kome prvom da pomognu – onima koji naslonjeni o zid blenu otvorenih usta u plafon, onima koji kolegu koji im po ko zna koji put prepričava jedno te isto gledaju „belo“, kolegi pomenutom koji ne menja ploču, onoj trojici što kao komirani još uvek spavaju pred vratima… ili onima koji nemaju kud do da nas takve kakvi smo kroz koji minut puste u svoju kancelariju?
– Još malo, još samo malo!
– Nema potrebe za guranjem!
– Ima li ovde reda ili smo mi koji smo prvi došli obične budale?!
– Mali, kud si se ti udenio između nas, mi smo stigli pre tebe!
– Ej vas trojica tamo, ustajte, vreme je!
Petnaest do osam!
A onda, kao grom iz vedra neba, kao pravi pravcati formalni grom, što ono reko Stevan Sremac, kao svetlo na kraju tunela (u ovom slučaju to treba shvatiti prilično direktno), tačno u petnaest do osam, zatrese se ključaonica dva puta, otvoriše se teška vrata kancelarije i mi, osuđenici na hodnik čekanja, namah se obradovasmo ustajalom vazduhu koji, hitajući ka nama iz zagušljive prostore u tom času protutnji preko nas. Kao ono deca kada se obraduju onim šupljim novogodišnjim deda mrazovima od sumnjive čokolade…
I sve što je počelo jednim učtivim „Dobro jutro ljudi“ , smernim naslanjanjem na zid okrečen masnom farbom bež boje i jednim smernim uzdahom, završava se u potpunoj anarhiji i haosu. Reda više nema, ruke se pružaju ka službeniku sa ceduljama, kao da ne deli parče artije, nego hleb, ulje ili štogod vrednije (ako toga ima)…
– Pa sunce vam žareno čemu ovakvo ponašanje?
– Gospođo to nema smisla, vi barem viknite da se u red stane!
– Stvarno smo stoka bez repa!
On jedini čeka
Gotovo je. Broj sam dobio… još malo pa opet nazad.
Pred vratima SUP-a, tu na ulici, nailazim na velikog crnog psa. Mirno sedi i gleda unutra. Izvrđe šiju. Ne ulazi mu se. Zna da ne sme, a i kuda će kada iznutra izbija vika.
Barem on zna red, ako mu se njegovi najbolji prijatelji još uvek nisu naučili.
Žao mi je što mu nisam kupio makar komad kifle.
Drugi put, kad ponovo budem vadio ličnu kartu i pasoš.
