Srem, plodna ravnica između Save i Dunava, nije poznat samo po vinogradima i plodnim njivama, već i po pričama koje se vekovima prenose s kolena na koleno. Legende ovog kraja otkrivaju koliko su ljudi oduvek bili povezani sa prirodom, ali i koliko su verovali u čudesa i natprirodno. U redovima koji slede, prenosimo samo neke od njih.
Srem, zemlja legendi
Staro predanje kaže da su Rimljani, pre više od hiljadu godina, zakopavali svoje blago u blizini obale Save kako bi ga sačuvali od varvara. Meštani i danas pričaju o „mestima gde zlato i srebro spavaju“ i smatraju da su ta mesta okovana starim čarolijama.
U mnogim sremskim selima čuva se priča o oblačarima – ljudima koji, po predanju, mogu da oteraju oblake i spreče grad da uništi njive. Kada je nekada padala gradska oluja, stari su verovali da oblačar može da zaštiti useve.
Ne manje zanimljiva je priča o nastanku Srema, na koju su Sremci izuzetno ponosni. Legenda kaže da je Srem raj na zemlji, nastao po Božjoj volji i zaslugom marljivih ljudi.
-Kada je Bog delio posede, pozva sebi predstavnike plemena i naroda cele zemaljske kugle. Još za dana, svakom dodeli parče poseda i oni zadovoljni odoše kućama. Tek negde u sumrak pojavi se Sremac po svoj deo zemlje. Bog reče da je okasnio, pošto je sve podeljeno. Sležući ramenima, Sremac pomisli kako je opet prošao k’o bos po trnju i jedva prozbori da nije stigao ranije, pošto je trebalo nahraniti čeljad i stoku. Uveren da čuje istinu, Bog se smiluje na Sremca i podari mu „deo svog raja na zemlji“ – posed između Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom – kaže legenda.
Tajna bele haljine iz Trećeg šora
Među pričama koje se decenijama prepričavaju u Laćarku, posebno mesto zauzima legenda o “devojci u belom“. Ovu priču stariji meštani prenose sa kolena na koleno, a zanimljivo je da ona, prema svedočenjima, ima uporište u stvarnom događaju i ličnosti koja je nekada živela u selu.
Naime, tvrdi se da je devojka o kojoj se radi u mitu zaista postojala, da je preminula mlada i da je živela u Trećem šoru u Laćarku, blizu raskrsnice te ulice i Niske. U pitanju je bila mlada devojka iz najvećeg sremskog sela koja se u ranoj mladosti razbolela i preminula. Ona je po narodnim običajima sahranjena na seoskom groblju samo u beloj haljini (mlade devojke koje su preminule u to vreme sahranjivane su u belim haljinama). Priča dalje kaže da je nekoliko dana nakon njene sahrane, jedan od prolaznika koji je dolazio u Laćarak zbog smrti jednog od članova porodice, na auto-putu u kasne sate sreo devojku koja je bila samo u beloj haljini i koja je stopirala.
Kada je stao da proveri da li je sve u redu sa njom, devojka je bila ćutljiva, i jedino što ga je zamolila je da joj da sako jer joj je bilo hladno i potom se zaputila u pravcu groblja. Sutradan, po priči, prolaznik je otišao na groblje, na sahranu zbog koje je i došao u Laćarak i taj isti sako pronašao na krstu na grobu u kom je sahranjena mlada devojka sa početka priče. U razgovoru sa članovima porodice preminule devojke koji su bili na groblju je ispričao za ovaj događaj, dao tačan opis koji se u potpunosti poklapao sa meštankom koja je preminula.
Širom Srbije postoje razne slične priče, a laćarački mit prema tvrdnjama koje su poznate redakciji ima uporište u stvarnoj ličnosti, devojci koja je zaista živela u ovom selu.
Krađa mošti Kneza Lazara
Seoska crkva u Klenku posvećena prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja. Manje je poznato da je za vreme Mađarske revolucije na ovo mesto 1848. iz vrdničke Ravanice donet kovčeg kneza Lazare Hrebeljanovića. Poznato je i da su mošti nakon tri meseca vraćene u Ravanicu u Vrdnik. Ima podataka da je kovčeg bio i u manastiru Fenek.
„Kad su tokom Mađarske revolucije 1848-49. godine na teritoriji Ugarske počeli nemiri i borbe, bratstvo manastira Vrdnika odlučilo je da kovčeg s Lazarevim moštima, povelje i dragocenosti, skloni na bezbednije mesto. Dragocenosti su odnesene u manastir Fenek na čuvanje, a Lazarev kovčeg na kolima, u pratnji četiri kaluđera, po mesečnoj noći, upućen je u Klenak, da bi, u slučaju opasnosti, bio prebačen preko Save u Srbiju“, navodi se u „Vrdničkoj hronici Manastir Ravanica“ Slobodana Živojinovića.
U istoj hronici naveden je pokušaj krađe Lazarevih moštiju.
„Lazarev kovčeg na kolima, u pratnji četiri kaluđera, po mesečnoj noći, upućen je u Klenak, da bi, u slučaju opasnosti, bio prebačen preko Save u Srbiju. U samu zoru sledećeg dana crna povorka je stigla u selo Klenak, dočekana zvonjavom zvona sa stare klenačke crkve. Stari sveštenik, starešina crkve, primio je kaluđere pratioce u svoj dom, a kovčeg je unesen u crkvu i položen ispred oltara. Zvonjava je okupila oko crkve meštane, te su ušli unutra i celivali kovčeg, a vest o prenosu kovčega brzo se širila po Šapcu i okolini te se na desnoj obali reke Save sjatilo mnoštvo radoznalih građana i seljaka, koji su se nadali da će kovčeg biti prebačen u Srbiju. Međutim, kada su saznali da se to neće dogoditi, nekoliko odvažnijih Šapčana reše da kovčeg ukradu i noću prebace preko reke. Desetak dobro naoružanih momaka, po mračnoj noći pređu čamcem reku, dođu u Klenak i prikriju oko crkve. Jedan, najodvažniji, videći otvorena vrata, uđe u hram i priđe kovčegu nad kojim je žmirkalo kandilo. Ali, tek što se nagnuo da celiva kivot, osetio je na svom ramenu tešku ruku kaluđera čuvara, a oko njega već su se bili okupili probuđeni kaluđeri. Izveli su ga iz crkve, te kad je priznao šta je nameravao, bilo mu je oprošteno. Lazarev kovčeg je ležao u klenačkoj crkvi više od tri meseca dana. Kada se sve smirilo, kaluđeri koji su ga čuvali, stavili su ga na kola i, praćeni narodom iz usputnih sela, vratili u Vrdnik. U ovom manastiru kovčeg je bio do 6. aprila 1941. godine kada je prenet u manastir Bešenovo.“
Crkva u Klenku je posvećena prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja i u njoj je veoma malo pisanih tragova o boravku Lazarevih ostataka na tom mestu. Jedini opipljiv trag je ikona Cara Lazara na tronu, što je neuobičajeno za ovo područje.
Dud Zmaja od Noćaja
U porti crkve Svetog Georgija u Salašu Noćajskom raste dud za koji meštani kažu da je star više od pet vekova. Stablo je duboko ukorenjeno u istoriji sela, ali i u brojnim pričama i legendama koje se ovde prenose sa kolena na koleno. Za mnoge Mačvane ono je više od drveta – svojevrsni simbol sela i svedok davnih vremena.
Predanje kaže da je upravo za ovaj dud konja vezivao mačvanski vojvoda Stojan Čupić, koga je Karađorđe Petrović prozvao Zmajem od Noćaja. Kada bi se vraćao iz boja, ovde bi zastao, a meštani su se često okupljali oko stabla kako bi čuli novosti ili se dogovorili šta im valja činiti u teškim vremenima. I danas je na kori vidljiva stara alka u koju su, kako se veruje, nekada bili kačeni dizgini vojvodinog konja.
Vreme je učinilo svoje, pa je stablo od starosti raspuklo i u njegovu šupljinu, kažu meštani, mogu da stanu i dva čoveka. Upravo zato uz dud se vezuju i mnoge neobične priče. Stari Salašani pričaju da oni koje muče velike brige ili neizgovorene ljubavi ponekad uđu u šupljinu drveta i tiho mu poveravaju ono što ne smeju nikome drugom da kažu.
Naspram duda nalazi se grob Stojana Čupića, a nedaleko i njegova bista podignuta krajem prošlog veka. Tako vojvoda, makar simbolično, i dalje „bdije“ nad starim drvetom i portom crkve.
Uz ovaj dud vezuje se i jedna još starija legenda. Po narodnom kazivanju, tuda je na putu ka Boju na Kosovu prolazio Vuk Branković. Umoran od puta, navodno je zastao da se odmori u hladovini velikog stabla, ali ga je san prevario. Kada se probudio, za odlazak u boj već je bilo kasno.
Istina ili samo maštovita priča, dud u Salašu Noćajskom i danas stoji kao nemi čuvar sećanja. Pod njegovom hladovinom odmarali su se, kažu meštani, ratnici, ratari, guslari i umetnici. Zbog svega toga, staro drvo za mnoge nije samo deo prirode, već živi zapis o istoriji i legendama Mačve.
Betovenova golubinačka ljubav
Austrougarska granična kasarna u Golubincima sagrađena 1767. godine, poznatija kao dvorac Šlos, značajan je kulturno-istorijski spomenik za koji se vezuje i legenda o romantičnoj vezi čuvenog kompizitora Ludviga van Betovena i Žanet D’Hontar, žene kapetana austrijske vojske Karla fon Greta.
Prema priči, koja je oživela u javnosti pre nekoliko godina, lepa, plava, nasmejana Žanet bila je prva Betovenova ljubav. Oboje su rođeni iste, 1770. godine ona u Kelnu, a on u Bonu. Na žalost mladog para, devojku su dogovorom roditelja udali za mladog plemića, kapetana Karla fon Greta. Posle ženidbe kapetan je dobio premeštaj na granicu tadašnjeg Habzburškog carstva, u Golubince, u Šlos.
Legenda kaže da se Žanet setila Betovena u dugim zimskim danima i poslala mu novogodišnju čestitku. On je odgovorio poetičnim pismom i tako je počela prepiska u kojoj će Žanet Betovenu poslati mape i uputstva kako da dođe do Golubinaca, kao i crteže Šlosa.
Golubinčani veruju da je čuveni kompozitor zbog svoje drage barem jednom bio u ovom sremskom selu. Neki izvori navode da tu priču potkrepljuje jedno pismo, koje se čuva u Betovenovom muzeju u Bonu. U pismu Žanet objašnjava kako se može doći do Šlosa u Golubincima. Sa sajta pazovačke Turističe organizacije može se saznati da se u muzeju u Bonu čuva jedan medaljon Žanet D’Hontar. Na istom mestu se navodi da su crteži Šlosa poslati Betovenu delu kapetana Karla fon Greta, što može da znači da su njih dvojica ostali u prijateljskim odnosima.
Turistička organizacija opštine Stara Pazova priču o zabaranjenoj ljubavi velikog kompozitora i lepe kapetanove žene začinila je posebnim slatkišem predstavljenim na sajmovima turizma kao Kolač lepe Žanet.
Vođena ovom romantičnom legendom ekipa RTS je u unutrašnjosti golubinačkog Šlosa 2020. godine snimila deo specijalne emisije posvećene dvestapedesetogodišnjici rođenja velikog kompozitora.
E.S.N.
