Naučio sam da se družim sa prirodom, da cenim ono što nam daje, ali i da poštujem svoj i tuđi rad, kao i životinje koje pratim. Mlade generacije se nisu naučile tom poštovanju – priča nam pastir Đorđe Čarnić
Piše: S. Lapčević („Sremske novine“, dodatak „Fruškogorac“)
Jedan od najstarijih bingulsih pastira je Đorđe Čarnić (71). Kraj ovaca, uz ovce i sa ovcama proživeo je već 55 godina. Prve ovčarske korake pravio je po kiši i snegu, smenjujući i pomažući oca koji je, zbog bolesti i dodatnih poslova koje je mogao da obavi, ovce čuvao isključivo tokom lepih dana.
Držeći se svojih stada, kao i onih koja je, čuvajući ih za tuđ groš i svoju platu prihvatio kao svoja, uprkos svemu, kaže sa smeškom, sačuvao je svoje zdravlje, vitalnost, snagu i želju za životom. Sve što mu treba i dalje pronalazi u prirodi, njoj se kao istinskoj ljubavi kojoj su ga ovce naučile iznova vraća, njoj pronalazi mir i spokoj koji je novo vreme odavno oduzelo generacijama koje ga stvaraju i aktivno proživljavaju.
– Čovek treba da pronađe svoj mir. Ja možda nisam školovan čovek, imam osnovnu školu, možda nisam ni načitan, ali ono što nepogrešivo znam jeste da stalna trka za vremenom i onom što ono donosi kao „novo“ i „bolje“ neće nikome doneti dobro. Ljudi su zaboravili na prirodu, na njeno lekovito bilje, na radost suživota sa prirodom, na uživanje u druženju sa životinjama. Sve je to danas potcenjeno i odbačeno kao manje vredno. Svojim životom koji se nije promenio i koji je isti kao što je bio pre toliko decenija, uvek sam se trudio da pokažem da je drugačiji put moguć. A dobro je poznata stvar da najbolji put pronađu, prokrče i naprave upravo ovce, kaže deda Đorđe.
Čarnić prati i u red dovodi tridesetak ovaca. Najveći deo, veli, nisu njegove, već ih čuva za druge gazde. Bingula, priča, ima dosta lepih potesa, podesnih za čuvanje, za šta deda Đorđe mesečno dobija gotovo stotinak evra.
– Čuvanje jedne ovce naplaćujem na mesečnom nivou i to po ceni od 400 dinara po grlu. Čuvao sam ja i 350 ovaca, nomadio sam, čuvao po okolnim selima, terao ih do Martinaca i dalje, tako da sam postao poznat u pastirskom svetu. Teško je biti na terenu. Imate vi i solidne uslove, ali nije lako ići po atarima, sretati se sa drugim stadima, pravilno razvrstavati, voditi, snalaziti se za vodu. Ja od posla i od ovaca ne bežim. Ako je suša – suša, ako je blato i sneg, onda je blato i sneg, nema tu za mene problema i prepreka koje ne mogu da prođemo ja ili moje ovce.
Današnje generacije, nastavlja priču deda Đorđe, ne vole da rade, pa tako seljačke poslove radije trampe za sedeljke po kafanama i „prevrtanje“ po mobilnim telefonima. Takav život, smatra bingulska starina, ne samo da nije dobar, nego nije ni zdrav. Praveći sebe zavisnim od roditelja, takva omladina u godinama koje dolaze učiniće sebe zavisnom od svojih potomaka koji neće biti sposobni da pomognu.
– Idući uz ovce ja sam svašta naučio. Razvrstavam, berem i spremam lekovito bilje, umem da ošišam ovcu, da isečem papke, da ojagnjim, da zalečim, često bolje i od veterinara… mnogo toga. Gledao sam kako to rade najbolji stari pastiri i veteranira i učio. Ono što je najvažnije, naučio sam da se družim sa prirodom, da cenim ono što nam daje, ali i da poštujem svoj i tuđi rad, kao i životinje koje pratim. Mlade generacije se nisu naučile tom poštovanju. Da li smo tu mi stariji pogrešili, ili je prosto sistem dopustio da se deca tako odgoje, pitanje je. Ono što stoji jeste da generacije koje dolaze, ukoliko ne shvate da nije sve u telefonima i da je mnogo više toga u ovim mojim ovcama i ljudima koji te ovce čuvaju, neće dobro proći, kaže deda Đorđe i dodaje: – Ja sam ojagnjio pun voz jaganjaca. Svako ko misli da je to lako i da bi to „mogao svako“ kako često govore oni koji drže da je pastirski posao lak i besmislen, može slobodno da dođe do mene i da pokuša. Srećan sam što sam omogućio tolikom broju dece prirode da ugledaju svetlost dana i to mi niko ne može oduzeti.
Na bingulskim terenima, do polovine osamdesetih godina napasalo se, šetalo i odmaralo preko 4.000 ovaca koje je pazilo dvadesetak pastira. Danas, bingulski tereni su prazni, Susečani, Neštinci, Novobingulci, Divošani i drugi koji su na fruškogorske obranke dolazili, odavno ih više ne posećuju, pa je tako ono što je nekada bilo tesno, postalo odveć preveliko i pusto.
– Pored mene u Staroj Binguli se tek nekoliko porodica bavi ovcama. Trenutno ima oko 200 ovaca i ma koliko to bilo malo, još uvek imamo više ovaca od ljudi. Kada bi ovce to znale, još bi mogle i da nas poteraju napolje! Sreća je te smo mi i ovakvi kakvi smo još uvek pametniji od njih. Videćemo dokle će to trajati, kaže kroz smešak deda Đorđe.
