Nekada je dečja graja bila neizostavan deo svakog sela i naselja. Ulice su bile pune dece koja su od ranog popodneva pa sve do sumraka trčala, igrala se i družila bez brige o vremenu. Igre su se rađale spontano, a mašta je bila glavni „rekvizit“. Slika detinjstva danas znatno je drugačija. Savremena deca veliki deo vremena provode uz računare, mobilne telefone i video-igre. Druženje se često odvija preko ekrana, a igre su prebačene u virtuelni svet. Pored toga, popularne su i igraonice, gde je zabava organizovana i prilagođena različitim uzrastima, ali ipak ograničena prostorom i vremenom.
Mitrovčanin Goran priseća se svog detinjstva od pre više od četiri decenije koje je često provodio kod babe i dede u Višnjićevu. Kaže da su dečaci najčešće igrali fudbal i košarku na improvizovanim terenima.
-Gol su činile dve cigle ili školske torbe, a lopta je često bila samo jedna i nju su delili svi. Pored sporta, igrali smo se i rata, to je jedno vreme bila baš omiljena igra valjda zbog partizanskih filmova koji su tada bili aktuelni. Podelili bi smo se na partizane i Nemce i provodili smo sate u osmišljavanju naših malih strategija i akcija. Devojčice su uživale u preskakanju lastiša, a žmurke je bila igra koja je okupljala sve – i dečake i devojčice. Skrivanje po dvorištima, iza šupa, drveća ili ograda donosilo nam je uzbuđenje, a svako novo traženje bilo je nova avantura. Te igre nisu zahtevale novac ni posebnu opremu, bilo je dovoljno da se nađemo na ulici i igra je odmah mogla da počne – priseća se Goran.
Da bi se dočaralo kako je to izgledalo, meštanka jednog sremskog sela, danas baka, rado se priseća svog detinjstva:
-Nas je u ulici bilo desetoro dece i niko nije hteo kući. Čim završimo domaći, izlazimo napolje i dogovaramo se šta ćemo da igramo. Lastiš smo igrale satima, a dečaci su odmah trčali za loptom. Kad padne mrak, igramo žmurke, pa se razilazimo tek kad nas roditelji dozivaju sa kapija. Nije bilo ni telefona ni igračaka kao danas, ali nam nikad nije bilo dosadno. Imali smo jedni druge i to nam je bilo dovoljno. Danas kad gledam unuke, sve im je dostupno, a opet mi se čini da manje uživaju u tim malim stvarima – kaže ona.
Između ekrana i dvorišta
U vremenu kada su kompjuteri, telefoni i video-igre postali svakodnevica najmlađih, sve je više roditelja koji nastoje da decu vrate starim navikama, igri na otvorenom, druženju i boravku u prirodi. Razlika između nekadašnjeg i današnjeg detinjstva sve je primetnija, a mišljenja roditelja podeljena.
Slavica Stupar, majka sedmogodišnjeg dečaka, ističe da se svesno trudi da njen sin što manje vremena provodi uz ekran.
-Danas je teško potpuno odvojiti dete od kompjutera, jer je tehnologija svuda oko nas. Ipak, trudim se da ograničim vreme koje provodi uz igrice i crtane filmove. Svakog dana idemo u park ili dvorište, gde može da trči, vozi bicikl i igra se sa drugom decom, kaže Slavica.
S druge strane, Tanja Plećković sa setom se priseća sopstvenog detinjstva, kada, kako kaže, izbor nije ni postojao.
-Kada sam ja bila dete, nije bilo kompjutera ni telefona. Čim završimo domaći, izlazili smo napolje i vraćali se tek kada padne mrak. Igrali smo se žmurke, lastiša, klikera, priča Tanja.
Ona smatra da su deca danas uskraćena za takav vid odrastanja.
-Sada deca više komuniciraju preko ekrana nego uživo. Nedostaje im ta sloboda i spontanost koju smo mi imali. Zato je važno da ih roditelji podstiču da izađu napolje i otkriju čar igre u stvarnom svetu, dodaje ona.
Klikeri, lastiš i rolšue
U svakodnevnom životu, u uobičajenim uslovima, nemoguće je decu potpuno odvojiti od digitalnih igračaka i ekrana na televiziji, računaru ili telefonu. Beg u prirodu i način života bez uticaja savremene tehnike i tehnologije je ekstremna opcija, koju realizuje izuzetno mali broj ljudi, uglavnom u srednjim ili starijim godinama. Mladima je svojstven brz, precizan i zanimljiv način komunikacije a deca već generacijama „naginju video igricama“ kako primećuje Petar Bošković otac troje male dece. Tara i Todor su blizanci od šest godina a Tadija je trogodišnjak. Žive u seoskom domaćinstvu u Vojki. Kako tata kaže i oni su zainteresovani za telefone ali ipak, u odgovoru na pitanje kako se igraju, devojčica ne pominje video igrice.
-Igramo se napolju loptom, volimo ljuljaške, klackalice, tobogane, sve sprave u parkiću, često hranimo i golubove – kaže Tara, a tata je podseća „hranimo i domaće životinje“. Tara i Todor onda pričaju šta imaju u dvorištu:
-Hranimo jednog konja, kravu, svinje i dva kučeta.
Tata Petar primećuje da se i pored seoskog okruženja, dečje igre razlikuju od ranijih. Naravno i selo se promenilo u skladu s vremenom, tako da Petar kratko konstatuje:
-Ne igraju se kako smo se mi igrali kad smo bili mali.
S tim se slažu svi roditelji.
U čemu je razlika?
Mnogi navode veliku promenu okruženja, urbanizaciju, izgradnju stambenih zgrada bez parkića, veliki broj automobila i malo bezbednih prostora za dečje igre.
-Mi smo se igrali na ulici žmurke, predveče, leti, igrali smo fudbal, a imali smo koš na mestu gde su sada parkirani kamioni. Saobraćaja je ovuda uvek bilo ali mnogo manje nego sada – kaže Staropazovčanin iz Vinogradske ulice.
Golubinčanka Ljiljana Bajin spada u generaciju dece iz šezdesetih i sedamdesetih godina.
-Igrali smo se klikerima, školice iscrtane na betonu, vozili rolšue, bicikle, igraili između četiri vatre, ratovali kao „partizani“ i „nemci“ grudvama od snega. Voleli smo badminton, preskakali kratku i dugačku vijaču, bio je u modi kviz pa smo i to organizovali a ekipe su se zvale Sutjeska, Neretva. Oponašali smo popularne pevače i organizovali koncerte jer su tada bili često na TV muzički festivali. Naravno, igrali smo se vije, žmurke, „Neka bije, neka bije“ – nabraja Ljiljana.
Seća se i čuvene igre iz ovog kraja Arjačkinje, barjačkinje i lastiša, obične krojačke elastične trake, koju su devojčice preskakale u mnogo varijanti i na svakom velikom odmoru u dvorištu osnovne škole.
Žmurke nisu zaboravljene, deci samo treba mali podsticaj
Uprkos svim promenama i digitalizacije čak i u igri, ipak su roditelji ti koji će deci usaditi neke navike, pa i načine igre. Jer, kako i sami kažu, dete treba samo malo podstaći, pa će i samo naći one prirodne načine za igru začinjene dečijom radoznalošću. Branislava Grubješić Pantelić iz Rume majka je šestogodišnjeg Mihajla i trogodišnje Teodore, a svoje mališane i te kako podstiče na pravu dečiju igru.
-Kada sam bila dete najviše sam volela igre napolju- žmurke, između dve vatre, lastiš, preskakanje vijače. Dane smo provodili u dvorištu ili na ulici sa drugarima i uvek smo sami smišljali kako da se zabavimo. Bilo je mnogo više spontanog druženja nego danas, govori Branislava.
Danas je sve drugačije. Njena i deca drugih roditelja iz stambene zgrade LBC u Orlovićevoj ulici okupljaju se u uređenom prostoru iza stambenog objekta. Na tom mestu se trudi da joj deca što više vremena provode napolju.
-Podstičem ih da se igrau sa vršnjacima, da trče, voze bicikl, osmišljavaju svoje igre umesto da budu ispred ekrana. Stariji sin zna neke igre poput žmurki, zaleđeni čiča i baš mi je drago kada vidim da ih rado igra sa drugraima. Kada se deca iz dvorišta okupe, umeju lepo da se zaigraju zajedno, samo im treba mali podsticaj na početku. U tom uzrastu smatram da je jako važno da se razvijaju kroz kretanje, druženje i maštovitu igru i trudim se koliko god mogu da im to omogućim, govori Branislava.
Povratak prirodi
Stare igre, bar tokom leta, stariji ciljano organizuju za najmlađe Rumljane. Podsetimo na kamp Povratak prorodi koji svakog leta u borkovačkoj šumi organizuje Sportski savez Opštine Ruma. To su dani kada klinci spavaju u šatorima, a dane provode bez telefona, u igri, nadvlačenju konopca, igranju trulih kobila, žmurke, između dve vatre, plivanju na bazenu, pecanju, gađanju iz luka i strele ili praćke i uz logorsku vatru.
-Kao deca smo se svi igrali napolju i to je bilo normalno da te do uveče nema kući. Tada smo svi krišom odlazili na jezero Borkovac da plivamo i bivali smo kažnjavani ako nas roditelji uhvate. Svi smo čekali bazen i danas kada ga imamo, uključujući i borovu šumu pored, organizujemo kamp i bar na kratko deci želimo da pružimo osećaj koji smo mi imali kao deca, zdravu igru i boravak na otvorenom koji su ključni za fiziči i mentalni razvoj dece, povezivanje sa vršnjacima i generalno svih onih prirodnih kvaliteta koje ima svako dete, kaže Aleksandar Bundalo iz Sportskog saveza Opštine Ruma.
E.S.N.
