U kući porodice Preradović u Šidu danas se čuje bebin plač, ali i jedna nova radost koja je dugo čekana. Posle šest pokušaja vantelesne oplodnje, dugih godina ispunjenim čekanjem, razočarenjima i ponovnim ustajanjima, Dubravka Preradović je u 46. godini postala majka dečaka Relje. Put ka roditeljstvu za Dubravku i njenog supruga Gorana bio je dug i nepredvidiv, a posle brojnih pregleda i pokušaja postalo im je jasno da će se za dete morati boriti duže nego što su mislili.
-Počeli smo još 2010. godine sa pripremama za vantelesnu oplodnju. Tada je sve to bilo mnogo teže nego danas, jer je trebalo prikupiti gomilu dokumentacije, pa i danas čuvam punu kesu tih papira. Sve te analize, odlasci kod lekara i čekanja nisu mi toliko teško padali. Nekako sam sve to prihvatala kao deo puta. Ali ono što je bilo najteže jeste razočaranje posle svakog neuspeha. Jer, svaki put se nadaš, veruješ da je to to, a onda te stvarnost vrati korak unazad. Posle toga sam govorila sam da neću više, da mi je dosta, i stvarno sam tako mislila u tom trenutku. Ali, kako vreme prođe, nešto te iznutra ponovo pokrene i vrati na početak. Kao da nisam mogla da odustanem, ma koliko da je svaki neuspeh bio bolan – priča Dubravka.
U vreme kada su tek ulazili u procedure, u njihov život je ušla devojčica Andrijana.
-Ona je 2010. godine došla kod nas u hraniteljsku porodicu kao beba, imala je tek 17 dana, a godinu dana nakon toga smo je i zvanično usvojili. Mi smo već tada znali da će biti teško da dobijemo dete i lekari su nam predlagali vantelesnu, ali kad je Nana, kako je mi od milja zovemo, došla u našu kuću donela nam je takvu radost i bilo je kao da je oduvek tu sa nama. Nikad nisam pravila razliku i za mene je ona moje dete, isto kao što je sada i Relja. Samo je put bio drugačiji – sa osmehom priča Dubravka.
Ipak, želja za biološkim detetom kod nje i njenog supruga nije nestala. Usledili su novi pokušaji, pa pauze, pa ponovni počeci.
-Radili smo vantelesnu oplodnju 2015. godine dva puta, a 2016. treći, pa 2018. godine ponovo. Svaki put isto – nada, iščekivanje i onda razočarenje kad ne uspe. I to je ono što je najteže. Ne fizički deo, ne injekcije, ne hormoni – nego taj trenutak kad saznaš da je sve bilo uzalud i da si opet na početku. To te slomi. Ali, ono što mi je davalo snagu jeste to što nikad nisam bila sama. Goran je uvek bio uz mene, sve smo prolazili zajedno i bio mi je ogromna podrška na tom putu– kroz suze Dubravka priča o teškim momentima kroz koje je prolazila.
Pauza zbog pandemije dodatno je odložila njihovu borbu, ali su se ponovo prijavili 2023. godine i ta odluka da pokušaju još jednom bila je, kako kaže, prelomna.
-Rekla sam sebi – ovo je poslednji put. Punim 45 godina i ako sada ne probam, kajaću se ceo život. Muž se malo ljutio, mislio je da treba još da sačekamo da ojačam, da me ne slomi eventualno novo razočarenje, ali ja nisam htela da čekam. Rekla sam samoj sebi idem još jednom, pa kako bude. I nekako sam to u glavi to stvarno presekla. Nisam više bila opterećena kao ranije, kao da sam se pomirila sa time šta će biti. I onda se desilo čudo…Trenutak kada sam saznala da sam trudna pamtiću zauvek. Svaki put do tada Goran je išao po rezultat, a ja bih gledala kroz prozor kakvo mu je lice, da li je srećan ili tužan i po tome sam znala kakav je ishod, šta piše u papiru koji mi nosi. Međutim, ovoga puta bilo je drugačije. Stigao mi je mejl, Andrijana ga je otvorila i saopštila mi rezultat. Ja sam bila u šoku i počela sam da plačem. Kada nas je Goran video da smo obe uplakane i da nijedna ne može da izusti ni reč od suza, pomislio je da je i ovaj pokušaj bio neuspešan. A onda, kada sam došla do glasa i rekla mu da sam trudna, plakali smo svi troje zagrljeni i to je bio trenutak koji nikada neću moći da zaboravim – priseća se Dubravka trenutka koji joj je promenio život.
Ipak, trudnoća nije prošla bez izazova.
-Nisam htela ništa da čitam, ni tekstove na internetu ni iskustva drugih. Bila sam mirna i nekako sam verovala da će sve biti dobro. Ali, moram da priznam da je bilo dosta i teških dana, stalna vađenja krvi, provere vrednosti, kontrole, a kasnije su me zbog plodove vode zadržali u bolnici u Beogradu gde su mi i vodili trudnoću. U jednom trenutku sam shvatila da moram da ostanem na odeljenju do kraja i onda mi je bilo lakše, pomirila sam se s tim. Sebi sam govorila izdržaću sve što treba, samo da beba bude dobro – priča Dubravka.
Kada je konačno uzela sina u naručje Dubravka kaže da je u tom trenutku osetila kako sve brige i čekanje nestaju, kao da je duga borba konačno dobila svoj srećan kraj, i dodaje:
-Nakon carskog reza ne možeš da se pomeriš od bola, ležiš, iscrpljena si, a onda ti donesu bebu. U tom trenutku sve nestane. Bol, strah, sve. Samo gledaš u njega i ne veruješ da je tu. Posle svega, posle toliko godina… ne možeš da veruješ da se stvarno desilo čudo.
Bratu se najviše obradovala Andrijana, koja je svakog trenutka bila uz majku.
-Ona ga hrani, čuva, prepovija…Od početka je bila uključena u sve, i kada smo saznali da sam trudna, i kada je stigao rezultat, a i sada. To je njen bata i jako je ponosna što ga ima, čak mu je ona i ime dala. Relja je dobra beba, kao da zna da smo ga tako dugo čekali. Često se šalim i kažem mu “moraš biti dobar, mama je starija pa joj nije baš lako”. Ali on stvarno jeste miran, tako da mi ništa oko njega nije teško, podmladio me je pa i ne osećam svoje godine, dao mi je neku novu snagu i energiju – kroz osmeh kaže Dubravka i dodaje da ima pomoć i od ukućana, a pored supruga i ćerke, tu su još u ispomoći baba i deda.
Iako je njena priča sa srećnim krajem, Dubravka kaže da se o borbi za potomstvo u društvu i dalje nedovoljno govori i dodaje:
-Mislim da je to i dalje tema o kojoj se ćuti, nekako kao da je još uvek tabu. I kada se zna da neko prolazi kroz to, niko o tome neće da priča, kriju, stide se, ne žele da ih drugi ništa pitaju. I meni su mnogi govorili – nemoj da pričaš da ideš na vantelesnu, da se ne „urekneš“. Ali ja sam uvek bila otvorena. Na poslu su svi znali, morala sam da uzimam bolovanja, da mirujem. Bilo je i onih koji su govorili – dosta je, koliko ćeš više, što ne odustaneš. Ali ja mislim da svako treba da sluša sebe, jer nije to stvar koju neko drugi može da razume ako sam kroz to nije prošao. Zato bih svima poručila da ne odustaju. Koliko god da je teško, koliko god da boli, ako imaš snage, treba pokušati. Jer nikad ne znaš kada će se desiti čudo.
Sanja Mihajlović
