Retko da se ko i seća maja 1992. godine kada je banjalučko porodilište ostalo bez kiseonika za decu, kada su bebe umirale i kada je, zbog ratnih dejstava, bilo gotovo nemoguće doći u Banja Luku. Jedna od onih žena, dobrotvorki, koje su se našle u nevolji ljudima tokom borbenih vihora u Bosni i Hercvegovini, bila je Divna Kundaica, „leteća sestra“ Kola srpskih sestara, kola u koje su se hvatali samo najhrabriji i najhumaniji.
Ona je više puta nedeljno putovala na relaciji Beograd – Banja Luka i odnosila pomoć deci, životno ugroženoj.
-Kad su zabranjeni letovi, mi smo išli tajno za Banja Luku, bio nam je cilj da obezbedimo proizvodnju, pronašli smo „Dreger“ u Nemačkoj, gde je 350 hiljada maraka bilo jedno postrojenje za proizvodnju kiseonika, međutim, oni nisu dali ni svog inženjera da dođe ovamo. Tada saznajemo za firmu „Sutjeska“ u Beogradu, gde odlazim kod generalnog direktora, on kaže imaju jedno postrojenje koje je testirano u Deliblatskoj peščari i košta 168 hiljada maraka. Dogovaram sa direktorom da se to odmah dotera na aerodrom Batajnica, a on kaže „Vi to treba da platite“. Rekla sam da idem za Beč, da probam da prikupim sredstva, a kao garanciju prilažem hipoteku na moj stan, odlučna je ova hrabra žena. Rok je bio nedelju dana.
Otišla je u Beč i, zahvaljujući ljudima u dijaspori, obezbedila neophodna sredstva za nabavku postojenja za kiseonik, postrojenja za život. Uprkos smrti.
-Ljudi su donosili novac za pomoć u kesama, tvrdi naša sagovornica.
U porodilištu u Banja Luci tada je život izgubilo 12 beba. Divna Kundaica se i danas nerado seća da je, u međuvremenu, Savet bezbednosti zabranio letove, da su uvedene sankcije i da je mogućnost da pomogne bebama bila jednaka nemogućem. Divna Kundaica je noći provodila na aerodromu čekajući dozvolu za let.
-Zvala sam i Unprofor da odobri let, što nije učinjeno, ali je ubrzo Vojska Republike Srpske uspela da uspostavi kopneni koridor, kojim sam među prvima prošla, priseća se naša sagovornica. Zajedno sa stručnjacima iz „Sutjeske“ koji su montirali aparate za kiseonik za bebe u porodilištu u Banja Luci.
Bilo je tu više od deset tona medicinske opreme i pomoći.
-To je putovanje iz pakla, mi smo krenuli u pola noći, bio je 3. jul 1992. godine, gde sam bila na čelu kolone, sa suzom u očima govori Divna i navodi da je put trajao 24 sata, posle čega je kiseonik stigao u banjalučku bolnicu.
Kamioni su bili obeleženi znakom Crvenog krsta i tako je humanitarni konvoj prešao granicu na Savi bez straha i bojazni.
-Stara, nemamo medicinskog materijala, hirurških konaca i anestezije, rekao je ovoj humanoj ženi direktor bolnice u Banja Luci, obraćajući se za pomoć možda tada jedinoj osobi koja je nju mogla da obezbedi.
Rešena da pomogne, Divna Kundaica nije prihvatala da nešto nema, ili ne može.
-Nisam imala ništa, osim želje da obezbedim hirurške konce i anesteziju za bolnicu i odmah sam pozvala glavnog magacionera u „Galenici“ i prikupila neophodan medicinski materijal, govori ova žena bez namere da veliča svoje postupke, jer je, kako kaže, pomagala od srca.
Divna sa porodicom danas živi u vikendici, na padinama Fruške gore i obali Dunava, leči se od karcinoma pluća a dolazak do prve ambulante joj je, takoreći, neprobojan koridor.
-Mi smo dvoje starijih ljudi u šumi. Ne želim sažaljenje, trudim se da vodim dostojanstven život. Stan smo prodali zbog troškova mog humanitarnog rada, ali ne kajem se, opet bih sve uradila isto, ako bi bilo potrebno, naglašava sagovornica, ističući da planira ponovo da bude deo Kola srpskih sestara.
U vreme svog dobrotvornog rada Divna je upoznala mnogo dobrih ljudi, stekla je prijatelje sa kojima je u kontaktu i danas.
-To je više od prijateljstva, mi smo kao porodica, negujemo taj odnos i čuvamo od zaborava sve tekovine naše zajedničke borbe, zaključila je ona.
Bitku za vazduh Divna i danas vodi, za svoje zdravlje i prihvatljive uslove života. Svoju humanitarnu misiju nastaviće jer, kako kaže „i mirnodopski uslovi imaju svoje borbe i žrtve“, a ona je uvek tu, na prvoj liniji odbrane.
Mirjana Stupar
