Kako se u šišarku uselila ljubav?

Miodrag Šukunda - poruke srca

Ruma – „Ko od nas ni­je do­ži­veo da­ne ka­da pu­tu­je sam, be­že­ći od jed­ne, ma­nje, sa­mo­će u dru­gu, ve­ću, i kad na to­me pu­tu ne sret­ne ni­šta od onog što tra­ži, ni ži­vo ljud­sko bi­će ni že­lje­nu mi­sao, ne­go osta­ne sam sa smr­to­no­snom pu­sti­njom vre­me­na pred so­bom, s je­di­nom mo­guć­no­šću da ide sve­tom kao što bu­ba mi­li oko slam­ke, bez iz­gle­da, bez na­de i bez vi­dlji­vog smi­sla; kad za je­di­nu hra­nu ima onaj gor­ki i tvr­di za­lo­gaj ko­ji ni­kad ni­je po­jeo, a ko­ji mu po­i­gra­va u gr­lu od de­tinj­stva i ko­ji sa­mo vi­no mo­že za tre­nu­tak da smek­ša i uklo­ni. I ko­ga ta­da vi­no ni­je ute­ši­lo i po­dr­ža­lo? I ko nje­mu ni­šta ne du­gu­je?“
(Ivo An­drić)

Ko se ovih da­na, uoči dva Bo­ži­ća i jed­ne No­ve go­di­ne, na­đe u Ru­mi, toj srem­skoj va­ro­ši ko­ja ne­ka­ko ve­što spa­ja is­tok i za­pad, bli­sku sve­tlost ve­li­kih gra­do­va i bla­to tek sku­nu­to s opan­ka, čak i da ne sret­ne „ni ži­vo ljud­sko bi­će ni že­lje­nu mi­sao“, mo­žda će sre­sti no­ve pre­de­le, neo­bič­ne po­ja­ve, čud­no ve­se­la ili bar neo­bič­no bla­ga li­ca, mo­žda će mu se, bar na tren, na sat ili dva, na dan, uči­ni­ti da je ona bu­ba, ko­ja mi­li oko slam­ke, pro­na­šla ne­ku no­vu na­du.
No­še­ni na­dom da u pu­sti­nju pra­znog vre­me­na udah­nu smi­sao, vi­dlji­vi ili onaj ko­ji ta­mo ne­gde bi­je u  ne­kim da­ma­ri­ma, Ru­mlja­ni (či­taj: Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja ove op­šti­ne) se do­se­ti­li da u ove pra­znič­ne da­ne Grad­ski trg pre­tvo­re u „Bo­žić­nu uli­cu“, u ma­li grad iz baj­ke.
A baj­ke su uvek sa le­pim kra­jem, ni­kog ne oba­ve­zu­ju na uspeh i ne­ko ve­li­ko de­lo. Ne­kad je do­volj­no da se le­po sa­nja dok sneg u be­lo bo­ji grad.
Oli­ve­ra Ra­uš, u jed­noj od dr­ve­nih ku­ći­ca „Bo­žić­ne uli­ce“, nu­di svoj san o le­pom – ukra­sne kor­pi­ce, cvet­ne aran­žma­ne, bo­žić­ne i no­vo­go­di­šnje ven­či­će, za vra­ta, za pro­zo­re, za pod iko­nu… Sve su uni­ka­ti. Ka­že, vo­li da ob­ra­du­je lju­de, ku­pe oni ko­ji pre­po­zna­ju tu lju­bav. Ven­či­ći su od ma­te­ri­ja­la iz pri­ro­de, sa ukra­snim de­ta­lji­ma ko­je na svoj na­čin či­ne ora­si, ši­šar­ke, ži­ri­ći, ke­ste­nje… Sa­mo ona zna ka­ko se to u ši­šar­ku use­li­la lju­bav.
U ku­ći­ci na­spram nje „Me­so­pro­dukt“, a Ge­ja, Ra­da i Pe­ra ima­ju de­vi­zu – ni­kad gla­dan ne­će ku­pi­ti pr­vo cve­će. Do­šli i oni, ka­žu, da ukra­se cen­tar. Pa na­ve­ša­li even­ke sa ko­ba­si­ca­ma, sla­ni­nom, švar­glom, dži­ger­nja­čom, šun­kom… Nji­hi­vi cvet­ni aran­žma­ni su be­li luk i ven­ci cr­ve­ne pa­pri­ke, lju­te, pra­ve sre­mač­ke… Tu je i ja­zač­ko vi­no, be­lo i cr­no. Da smek­ša onaj tvr­di i gor­ki za­lo­gaj, što se ži­vot zo­ve. U No­voj svi­ma že­le sre­će, zdra­vlja i pa­ra – kad ne­maš pa­ra, on­da si bo­le­stan, tvr­di Ra­da. Do­bra te­ma za raz­mi­šlja­nje, ali po­sle pra­zni­ka.
Mi­o­drag Šu­kun­da iz In­đi­je do­neo u Ru­mu – sr­ca. Cr­ve­na, pli­ša­na, ma­nja, ve­ća. Naj­ma­nja su sto di­na­ra, ona ve­ća 1.500. Pa gde to ima sr­ce za sto di­na­ra?
Eto, u „Bo­žić­noj uli­ci“. U Ru­mi. A po­ru­ka ima za sva­kog, za ma­mu, ta­tu, ze­ta, sve­kr­vu, ta­štu, de­voj­ku… Na jed­nom sr­cu pi­še „Oče­ku­jem po­lju­bac“ , na dru­gom „Ku­ku me­ni sa to­bom“, na onom do nje­ga „Bla­go te­bi sa mnom“. Pa on­da „Vo­lim te, ma­zo“… Ko­me ve­ro­va­ti? Sr­cu, pi­scu ovih le­pih že­lja, ili se­bi. Ipak se­bi – pliš tr­pi sve. Na­ro­či­to u pra­znič­no vre­me.
Tu je i ku­ći­ca TR „Vu­le“. De­da Mra­ze­ve, sa tor­ba­ma pu­nim de­či­jih sno­va i no­vo­go­di­šnjih ma­šta­ri­ja, pro­da­je Imin Za, iz Ki­ne. Če­ti­ri go­di­ne je u Ru­mi. Če­ti­ri go­di­ne ni­je vi­deo Ki­nu, ni svo­ja dva si­na. Da­le­ko je Ki­na, i za de­da Mra­za. Tu­žan je zbog to­ga, ka­že. Još du­go ne­će u Ki­nu. Ne­ma pa­ra, po­ka­zu­je nam pr­sti­ma. Pro­da­ja sla­bo ide, ka­že, sa­mo ka­žu – ne­ma pa­ra. „A lju­di su ov­de do­bri, kao i Ki­ne­zi, sve u re­du, sa­mo – ne­ma pa­ra. A mo­ra bi­ti, bi­će bo­lje“, sra­me­žlji­vo se sme­ši Imin Za. Ni­je bo­le­stan zbog pa­ra, ka­ko re­če Ra­da, ali tu­žan je­ste. Eh, te pa­re.
Na­da­mo se da Imin Za, u ovom ma­lom gra­du iz baj­ke, ve­ru­je u baj­ke. Baj­ke su uvek sa le­pim kra­jem. U Ru­mi, i u Ki­ni. Dok ta­mo ne­gde sneg u be­lo bo­ji grad.

K. Ku­zma­no­vić