Teško je u Srbiji pronaći dvorište koje nema makar jednu voćku, pogotovo kada se radi o seoskim imanjima. A ovde, u Fruškogorju, to drvo koje nam tokom leta i jeseni daje plodove poslate od Majke Prirode lično, domaćin gleda sa posebnom pažnjom, kao svojevrsno božanstvo.
Tako, nije redak slučaj da jedna voćka isprati i više generacija. A, ono što jeste retko je činjenica da postoje i one voćke koje svoje domaćine daruju i više od jednog veka.
Stare sorte su, kažu stručnjaci, najdugovečnije, pa se tako u Divošu, na imanju supruge Čalmanca Momira Antonića, još uvek mogu ubrati slatki plodovi kruške karamanke stare preko stotinu godina, a čiju starost je potvrdio čalmanski agronom Dragan Ćorić.
-Znamo da je pradeda moje supruge kupio to imanje od jedne jevrejske porodice 1930. godine. Кako su njeni govorili, kruška je i tada imala veliko stablo i smatra se da je zasađena još tokom postojanja Austrougarske monarhije. Dakle, stara je koju deceniju više od jednog veka – kaže Momir, a agronom Dragan potvrđuje da je ova karamanka kalemljena na stablo divlje kruške, što joj je obezbedilo dugovečnost.
Ova stara sorta je dosta otporna na bolesti i štetočine, pa je domaćini nikada nisu prskali, niti na njoj primenjivali bilo šta od agrotehničkih mera.
-Кako smo je zatekli, tako stoji i danas. Očigledno joj nikakvi tretmani nisu potrebni, niti bismo mi želeli da je na bilo koji način tretiramo. Sazreva sredinom avgusta i ove godine dala je oko 300 kilograma roda, a bilo je godina kada je rađala i 600 kilograma. Plod je zdrav i ukusan, ali kada počne da opada, mora odmah da se kupi, jer u suprotnom ga napadaju pčele i trune – kaže Momir.
Međutim, tu u okolini, ima i rodnijih starih stabala kruške, pa nas Moma i Dragan upućuju u kuću Draška Vlaića iz Čalme, koji na sred dvorišta ima staru krušku žitnjaču. Njagova kruška takođe je stara preko jednog veka, a, verovali ili ne, pre dve godine rodila je čitavih 1.200 kilograma.
-Ove godine dala je samo tonu – kaže Draško kroz smeh i seća se:
-Davne 1966. godine, kada smo došli u Čalmu, ona je već bila velika. Tada sam išao u prvi razred i sećam se da sam se na nju penjao merdevinama i sa nje gledao kako se vrši žito kombajnom, što je tada bilo spektakularno. A ko je mogao da je stavi na sred dvorišta i kad – ne zna se. Još kada je moj otac hranio bikove, smetala nam je i u poslovima. Ali, ipak je ostala tu, i nikada je nismo makli.
Ni on, kaže, ne primenjuje nikakve agrotehničke mere. Prskanje joj nije potrebno, a stare grane se suše i same otpadaju, dok umesto njih niču mladice.
Zahvaljujući ovoj kruški, u Vlaićevoj kući uvek ima i dobre rakije, u šta se naša ekipa svakako uverila na licu mesta, a na njenom stablu stoji još jedan svedok prošlosti – potkovice poslednjeg konja kog je porodica imala, a koje je Draškov otac pričvrstio za krušku kao uspomenu.
Ova stara stabla i Momir i Draško, kažu, nastaviće da čuvaju, a, kako ističu, izražavaju nadu da će karamanka i žitnjača dočekati i svoj drugi vek, radujući još dugo neke nove generacije.
N. Milošević
You must log in to post a comment.