Sve je više ilegalnih imigranta
Mitrovčani nisu preterano zadovoljni pojavom tamnoputih arapa koje kolonijalno nazivaju “Talibanima”. Za njih, oni izazivaju strah i podozrenje, iako, kako sami kažu, nisu ulazili u dvorišta niti su se na bilo koji način uplitali u svakodnevni život
Tridesetak ilegalnih imigranata, mahom žitelja Alžira, raseljenih iz nekoliko kampova u centralnoj Srbiji, svoje trenutno utočište našlo je protekle nedelje na sremskomitrovačkoj železničkoj stanici. Njihova želja je da ostanu u Evropi, što dalje od trusnog afričkog tla koje, kako napominju, ne nudi nikakvu životnu perspektivu. Od njih tridesetak, samo jedan nema identifikacione papire mada, ako je suditi po trenutno važećoj zakonskoj regulativi, njegova sudbina neće biti drugačija od sudbine njegovih sunarodnika. Povratak u zemlju iz koje su izbegli, jedina je destinacija koja ih zasigurno očekuje.
Ova, za građane Sremske Mitrovice svakako nenadana i isto toliko neželjena poseta, druga je po redu u poslednjih godinu dana. Kao takva ona ne samo da pokreće pitanje otpora domicilne sredine prema doseljenicima ove vrste, već pokreće i jedno šire pitanje koje treba da objasni – zbog čega sve veći broj ilegalnih imigranata dolazi u Evropu, i šta činiti sa njima?
Mitrovčani nezadovoljni tamnoputim gostima
Generalno govoreći, Mitrovčani nisu preterano zadovoljni pojavom tamnoputih arapa koje kolonijalno nazivaju “Talibanima”. Za njih, oni izazivaju strah i podozrenje, iako kako sami kažu, nisu ulazili u dvorišta niti su se na bilo koji način uplitali u svakodnevni život.
– Sve to nema nikakve veze – smatra Dragan Subić, koji živi u blizini Železničke stanice. – Ulazili u dvorišta ili ne, ne ulivaju previše poverenja. Dosta toga smo imali prilike da vidimo u vezi sa Arapima u poslednje vreme i mislim da se oni nikada ne bi mogli uklopiti u sredinu u koju su došli. Recimo, i ovde vidimo da je žena koja je sa njima došla izdvojena i da nema pravo mešanja sa muškracima, a to u savremenoj Evropi ne može da opstane. Sa druge strane, ako su došli da traže posao, opet su pogrešili, jer na žalost nema dovoljno posla ni za nas. Ono što bi se desilo, ako bi neko rešio da ih uposli, jeste obaranje cene rada na tržištu, što bi se loše odrazilo na domaću radnu snagu.
Savest Evrope
Čini se da je strah od kulturoloških poremećaja koje doseljenici iz “Trećeg sveta” mogu uzrokovati svojim dolaskom u Evropu, zapravo glavni razlog odbacivanja njihovog naseljavanja kao poželjnog. Iza toga svakako dolazi i ekonomski momenat koji se, kako je i naš sugrađanin Dragan Subić konstatovao, ogleda u obaranju cene rada.
U poslednjih stotinak godina arapski doseljenici su zaista u mnogome promenili kulturnu sliku Evrope u koju se nisu mogli, ili nisu hteli uklopiti, i tu nema spora. Međutim, sa druge strane, ne treba zanemarivati ni činjenicu da su oni i produkt kolonijalne politike zemalja Zapadne Evrope, koje su, na urušavanju stabilnosti i bogatstva njihovih zemalja gradili svoju ekonomsku, vojnu, političku, pa i kulturnu moć. Danas više nije sporno da su svoju socijalnu sigurnost zapadnoevropske države kupovale latinoameričkim, afričkim i indijskim kapitalom.
Na taj način, imigranati koji od ukidanja kolonijalizma, početkm druge polovine prošlog veka, sve više dolaze u Evropu, predstavljaju i njenu savest. Evropocentrizam je doprinosio (a i danas to čini) nestabilnosti zemalja iz kojih imigranti dolaze i po tome, njihova potreba se ne razlikuje od potreba hiljada balakanskih gastarbajtera koji tragajući za boljim životom, legalno ili ne, odlaze u Zapadnu Evropu.
Pa ipak, rešenje za ove ljude ne leži u njihovom ostanku u Evropi. Trenutno, povratak u zemlje iz kojih su došli je jedino rešenje, a dugoročno gledano, to je ekonomski razvoj zemalja iz kojih dolaze i globalno, ravnopravniji razvoj sveta.
S. Lapčević
