Nasmejana i raširenih ruku spremnih za zagrljaj na vratima prostorija smeštenih u podrumu zgrade u ulici Branka Radičevića broj 17, dočekala me je Anđela Simić. Nisam odolela njenoj ponudi i sama sam raširila ruke, pa smo se baš na pragu grlile par trenutaka. Definitivno sam dobrodošla, pa iako sam zbog nekih obaveza sa sobom ponela nervozu, ostavila sam je ispred vrata i zakoračila u sigurnu zonu.
Zovu ih deca “suncokreti” i Anđela je jedna od njih. Rođena sa Daunovim sindromom pre skoro 17 godina donela je ujedno sreću i strah svom ocu Miodragu Simiću iz Šuljma koji kako sam priznaje, nije bio spreman na ono što ga je čekalo, ali je, ističe ponosno, srećan i zahvalan što odgaja jednu devojčicu, sada devojku kao što je ona.
– Primiti vest da sam dobio dete sa Daunovim sindromom nije bilo lako. Ni jedan roditelj mislim da nije spreman za tako nešto. Bio je to pravi udarac, jer nisam znao šta me zaista čeka. Neko minimalno predznanje sam imao, ali bilo je previše nepoznanica. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako su godine prolazile naučio sam sa tom njenom dijagnozom da živim. Dosta sam razgovarao sa roditeljima druge dece sa Daunovim sindromom, čuo sam i za ovo naše udruženje u kojem sam takođe puno naučio i bilo mi je lakše da sve razumem, shvatim i prihvatim. Osobe sa Daunovim sindromom su jednom rečju posebne, traže ljubav i pažnju, a sve ostalo je za njih manje važno. Njima novac, igračke, odeća, avioni, kamioni ne znače ništa. Zagrljaj, poljubac i lepa reč su ono što njima treba. To što sam Anđelin otac za mene je životna škola u kojoj ću zauvek biti đak – kaže Miodrag.
On dodaje da je nekada znao da žali za određenim stvarima koje Anđela neće iskustiti, ali da je shvatio da je ona za njega jedinstvena, baš kakva treba da bude.
– Moja ćerka ide u Školu za osnovno i srednje obrazovanje “Radivoj Popović”, smer vrtlar – cvećar i to je jako ispunjava, što mene čini izuzetno srećnim. Osobe sa Daunovim sindromom ne mogu ništa, a mogu sve, na nama je da im pomažemo i da im pružimo nesebičnu podršku i bezgraničnu ljubav. Svestan sam da ne mogu svi da ih prihvate, ali molim da ni ne okreću glavu od njih – dodao je Miodrag.
Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom obeležava se simbolično 21. marta, jer je u osnovi te bolesti prisutnost tri umesto dva hromozoma, na 21. hromozomskom paru i upravo to je bio povod okupljanja koje je organizovano u prostorijama mitrovačkog udruženja.
Prema rečima sekretara udruženja “Daun”, Radovana Kekića, Svetski dan posvećen osobama sa Daunovim sindromom je prilika da se međusobno povežu, da se razmene iskustva i znanja, da se skrene pažnja na ovu populaciju, na njihova prava i potrebu da se uključe u život šire društvene zajednice. Takođe, to je prilika da se sruše pojedini stereotipi, kao i da se dopre do ključnih aktera u lokalnim samuprava i resornim institucijama kako bi se donele promene koje bi pozitivno uticale na kvalitet života svih osoba sa Daunovim sindromom i njihovih porodica.
Kekić je istakao da je u svemu tome od velikog značaja edukacija, odnosno bolje razumevanje i prihvatanje različitosti.
Udruženje osoba za pomoć osobama sa Daunovim sindromom u Sremskoj Mitrovici postoji dugi niz godina, a trenutno okuplja oko 25 članova.
D.T.
