Mural kao najstariji oblik slikarstva nastao je još u vreme peleolita, kada je praistorijski čovek osetio potrebu da oslika zidove pećine i tako iskaže ono što oseća i u šta veruje, uvodi nas u priču o muralima dr Sanja Sajfert, viši kustos u Galeriji Kuće Vojnovića u Inđiji.
-Prvo je nastala slika, pa posle reč. Praistorijski čovek se izražavao oslikavanjem, svoje misli, osećanja i stanja ocrtavao je na zidu, uglavnom sa temama koje su bile njegove svakodnevica, lov i borba, kaže Sajfert, dodajući da je čovek u praistoriji boje pravio od prirodnih pigmenata pomešanih sa životinjskom mašću, a nanošene su na podlogu prskanjem, ili primitivnim četkama od rascepljenih grana.
Religijski značaj zidne slike dobile su kod starih Egipćana i imale su ritualni karakter, dok je mesopotamijska umetnost poznavala murale vezane za svakodnevni, a ne zagrobni život.
-Tada se pojavljuju reljefni murali, a nešto kasnije i freskoslikarstvo egejske kulture, dok zidno slikarstvo starogrčke umetnosti, nažalost, nije sačuvano, interesantna je naša sagovornica, naglašavajući da je slika bila glavna dekoracija u vizantijskoj kulturi, koja je negovala mozaik i freske.
Savremeni mural beleži se na početku 20. veka u Parizu i Njujorku, kada se oni pojavljuju na zidovima javnih objekata. Murali, grafiti i ulična umetnost doživljavaju ekspanziju i postaju sastavni element urbane kulture:
-Ideje i stavovi gradske omladine počeli su tada na ovaj način da se izražavaju, najčešće tuneli podzemnih železnica su postajali slikarsko platno, a vrlo brzo murali dobijaju i marketinški karakter, priča Sajfert.
Prvi savremeni mural u Srbiji naslikao je Lazar Vujaklija 1970. godine, na fasadi male, knjigovezačke, zanatske radnje, koja se nalazi na nekadašnjem Bulevaru revolucije.
-U Beogradu su se zatim nizali murali, profesori i studenti Fakulteta likovnih umetnosti oslikavali su fasade u Balkanskoj ulici, na Terazijama, Filozofskom fakultetu, kaže kustos, a ono što dalje impresionira je premeštanje ulične umetnosti na fasade loklanih sredina, manjih od Beograda.
Među prvima korak ka urbanoj umetnosti pružila je Opština Inđija, i to zahvaljujući umetnicima koji su zidno slikarstvo doneli u ovu sremsku opštinu, i više od toga, ostavili svoj trag i u drugim zemljama, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Rusiji, Grčkoj.
-Inđija već ima nekoliko muralista, izdvojila bih Dejana Ivanovića – Vupera koji je svojim monumentalnim radovima ulepšao spoljašnjost brojnih građevina u regionu, s poštovanjem priča naša doktorka umetnosti, izražavajući vidnu podršku najstarijem vidu slikarstva.
-Vuper kao i svi ostali umetnici ne voli da se javno eksponira, o njima govore njihova dela i to je motivacija za umetnika, kaže dr Sajfert, ali smo mi ipak uspeli da dođemo do nekoliko rečenica o Vuperovim počecima i iskustvima u radu murala.
-Kao i većina muralista i ja sam krenuo prvo sa grafitima, sasvim slučajno ugledao sam grafit na fudbalskom stadionu, nakon čega sam krenuo sa vežbanjem skiciranja i tehnike, objašnjava muralista iz Inđije, čije granice su daleko od lokalne zajednice.
-Prelazak sa papira na zid visine dva metra bio mi je jednako težak kao prelazak sa zida visine dva metra na zid deset puta petnaest metara, ali sve je to vežba, kaže Vuper, koji inspiraciju za murale uglavnom crpi iz svog okruženja, posebno usmeren na svoju porodicu, prijatelje i svoj rodni grad.
Važno je da su stigli u inđijsku varoš, jer murali oplemenjuju grad. Kada bismo stare, ruinirane zgrade dali umetnicima da ih oslikaju, živeli bismo u daleko lepšem okruženju, a osećanja koja oni izazivaju bi nas uvek nosila, zaključuju naši sagovornici, već videvši potencijalne inđijske zidove sa nekim lepim temama.
Mirjana Stupar
