• sreda, 13. novembar 2024.
Primiče se svadbe dan…
Reportaža
0 Komentara

Primiče se svadbe dan…

23. februar 2018. godine

U sklapanju braka nekada su veliku ulogu, neretko i odlučujuću, imali roditelji budućih supružnika. Dakako, vodilo se računa o kapitalu, kao i ugledu familija mladenaca

Piše: S.Lovčanin

ilustracijaU dugom nizu godina svadbeni običaji u graničarskim selima Srema  s pretežnim srpskim življem u sastavu tadašnje Austro-Ugarske, nisu se menjali i bili su gotovo indentični. Do promene nije došlo ni kada su ovi krajevi, zajedno s čitavom Vojvodinom, pripojeni Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Najznačajnija promena posle Drugog svetskog rata je da su se dramatično smanjila crkvena venčanja, jer tadašnje vlasti na njih nisu gledale baš blagonaklono. U proteklih nekoliko decenija, većina tih običaja je iščezla, a shodno tempu današnjeg žvota, svadbe traju znatno kraće.

Dragoceni prilog o svadbenim običajima u graničarskim selima,  u časopisu Matice srpske objavila je 1990. godine Ljiljana Radulovački, etnolog, dugogodišnji stručni saradnik Muzeja Srema. U vreme kada je ovde bilo granično područje, uobičajane je bilo da se momci žene posle vojske, a devojke udaju između 18. i 20. godine života. Danas, kada se i ženska deca, gotovo u podjednakom broju odlučuju za školovanje kao i njihovi vršnjaci, ništa nije neobično da se devojka uda i posle tridesete godine. Prvo gledanje momci i devojke imali su u kolu, koje je održavano u crkvenoj porti i ,,na roglju“. Devojke su išle u kolo u pratnji majki, ili najbližih rođaka  i sve vreme su bile pod njihovim budnim okom.

U sklapanju braka tada su veliku ulogu, neretko i odlučujuću, imali roditelji budućih supružnika. Dakako, vodilo se računa o kapitalu, kao i ugledu familija mladenaca. Danas  je uloga roditelja u sklapanju braka gotovo nevažna. Svadbi je prethodila prosidba, zvana „jabuka“, koja se  odvijala u mladinoj kući, koju bi pohodili mladoženjini raditelji, s dvadesetak najbližih rođaka. Nakon što bi primila prsten, smatralo se da je mlada zaručena, a tada bi uz veselje usledio dogovor roditelja o detaljima bliske svadbe.

Nedelju dana pre venčanja, okićene zvanice bi sa čuturom, najčešće praćene muzikom, prošle bi seoskim šorovima, pozivajući rođake i prijatelje na svadbu. Budući svadbari darivali bi zvanice peškirima i čarapama. Nešto duže zvanice bi se zadržale kod kuma i starog svata, gde bi bli i počašćeni.

na dan vencanja Ako je mlada iz sela, svatovi bi najčešće stizali peške u  mladinu kuću, koju je čuvao njen brat, ili najbliži rođaci. Zatim bi usledilo cenjakanje o visini „otkupa“ mlade, koje se odvijalo uz smeh  i doskočice svadbara i onih koji su posmatrali svadbu. Mladoženjinu stranu zastupao je dever. Na kraju, pala bi pogodba, a nikad se nije radilo o nekom značajnijem novcu, koji bi pripao čuvarma mlade.

Svatovsku kolonu predvodili su krcani, veseli momci, drugari mladoženje, koji su pesmom i dosetkama, davali posebnu atmosferu. Ponekad su imali i svog gajdaša, a kasnije harmnikaša. Obavezna je bila litra  s vinom, a jedan od njih bi nosio visoko uzdignut štap, na kome je bio vezan živ petao, prethodne noći ukraden iz mladine avlije. Krcani su bili za one vreme kicoški odeveni. Kako su se svadbe mahom održavale u kasnu jesen i zimu, nosili su astraganske šubare, kratke kapute, s reverima opšivenim krznom i kožne čizme. Najčešće su pevali bećarce, koji su se mogli čuti i u susednom  šoru: Šta bećara u srce udara, litra vina i curica fina. – Oj bećari ko vam konje rani, otac rani, a sin se bećari. – Svi bećari sobe molovali, a ja volim moju da obelim. – Idem šorom i pucam pištoljom, pištolj mali neće da opali.- Svirajte mi lagani bećarac, nek se znade da sam ja Laćarac

Na glasu su bile mlade žene i devojke, s mladoženjine strane, koje su umele da stanu pred svirce s obe podignute  ruke, kereći se i podvriskujući, a najčešće se moglo čuti: Svirajte mi tijo polagano, ovoj  naše jedva dočekano…

Naručio voz za zvanice

peskiriAko je mlada bila sa strane, ili ,,s jabane“ kako se to tada govorilo, po nju se  išlo okićenim konjskim zapregama. Bogatiji domaćini imali su  fijakare, a posebno su na ceni bili dobro odnegovani konji sa sersanima, s kojih je ođekivao zvuk praporaca. U zimsko doba, kada bi bio debeo sneg, po mladu se išlo sankama.

U monografiji ,,Laćarak“ autorke Miroslave Vuletić, zabaleženo je da je poznati trgovac konjima, Triva Nikolić, kada je ženio sina, Gigu, za zvanice naručio voz s dva vagona, koji je iz Laćarka sa svatima  stigao u Beograd, a svadba je bila organizovana u hotelu „Mažestik“. Svadbare je voz vratio u selo, gde je veselje nastavljeno u Trivinoj kući.

Kada je šorom prolazila  svatovska kolona, povremeno bi zastala ispred kuća, čiji su domaćini iznosili servise s  rakijom, u slavu i čast mladenaca.

Po povratku sa venčanja, svatovi su da bi ponovo ušli u mladinu kuću morali da ,,pređu Dunav“. U stvari bilo je to korito napunjeno vodom, koje su čuvale dve reduše. Tek kada bi se u korito ubacio poneki novčić, ulazilo se u kuću. Reduše ne bi imale ništa protiv, nikada bi im neki izdašniji svadbar tutnuo papirnatu novčanicu u kecelju.

Kum, povođani, busija…

 

Kada bi u kasnim popodnevnim satima, ili kada bi već pao mrak, svadbena kolona, stigla pred kuću mladoženje, svi bi u glas, kao po komandi zapevali: Domaćine, otvaraj kapiju, vodimo ti snaju u aviju. Veselje je trajalo čitavu noć, uručivani su pokloni i igralo s mladom. Ta igra se zvala ketuš, a koje igrao, morao je da plati. Taj običaj ostao je i danas.

Kada bi svanulo, za goste je priređivan doručak, a kuma, starog svata i vojvodu, pratila je muzika. Uveče bi dolazili povođani. To su bili mladini rođaci i prijatelji i veselje se nastavljalo.

JABUKABusiju su činili nezvani gosti, koji su takođe jeli i pili, a mogli su i da odigraju i ketuš s mladom, naravno pod uslovom da plate. Poseban kolorit svadbi davale su bule. To su uglavnom bili namaškareni muškarci, preobučeni u ženske haljine,  s  maramama i prevrnutom kožusima. Najčešće podnapiti, s  pesmom i dosetkama uveseljavali su svadbare, koji su se trudili da odgonetnu, ko su ni zapravo.

Kada bi bule išle ,,na jabanu“ gledalo se da to budu rasklimana, davno rashodovana kola, u koje bi bilo upregnuto nekakvo sipljivo kljuse, koje gotovo da nije ni videlo češagiju.

Dešavalo se, naročito nedeljom posle igranke, da momak s drugarima ,,otme“ mladu i dovede je kući. Sutradan  je selo brujalo o devojci koja je „odbegla“. Najčešće bi usledilo veselje, zvano „rakija“. Roditelji devojke u početku bi se ljutili, a posle bi uglavnom dolazilo do pomirenja. Bilo je slučajeva da posle rakije usledi i prava svadba.

U proteklih nekoliko decenija, tradicionalni  svadbeni običaja uglanom su ustuknuli pred  onim to je donelo novo doba, ostali su tek poneki, ili su prilagođeni vremenuu kome živimo. Svadbe se  sada organizuju uglavnom subotom i traju to popodne i noć. Nakon zajedničkog okupljanja zvanica, odlazi se u koloni automobila na venčanje, a zatim se  veselje organizuje u nekom restorani, ili još češće, u svečanoj sali. Laćarak danas ima dve veoma lepo opremljene svečane sale, u kojima je usluga na najvišem nivou. Pokloni su uglavnom uređaji za domaćinstvo a kada je u pitanju novac, nepisano je pravilo da u kovertu ne bi smelo da bude manje od 50 evra. Ostao je običaj da se svati kite ruzmarinom i igra s mladom, samo što se ta igra više ne zove ketuš.

Nekadašnji običaji ostali su još u sećanju najstarijih Laćaraca, a o njima svedoče već uveliko izbledele fotografije, brižno čuvane u kućnim arhivama.

 

Kec kume!

 

Po obavljenom venčanju, svatove je pratio buljuk dečurlije, s dobro poznatim uzvikom: Kec kumeizgore ti kesa! Kako su onda šorovi  u vreme kiša bili raskaljani i puni vode, kum-šeret znao bi da baci novčiće u najveću baru, ali to ne bi sprečilo  mali šane da skoče u nju, pa su se kući vraćali do guše mokri i kaljavi, gde su ih roditelji dočekivali s  grdnjom,na koju se nisu mnogo obazirali, već su istresali džepove i brojali ćar, koji bi koliko sutra potrošili na Kadrijine đakonije. Kadrija je bio seoski slastičar, verni pratilac velkih svadbe, čije su ušećerene jabuke, lizalice, lule, štange, orasnice, tačnije ušećereno bundevo seme, mamili oči najmlađih.

 

Sprema

 

Pred samu svadbu kolima bi se dolazilo u mladinu kuću,da se preuzme sprema, a koja se sastojala od jorgana, jastuka, ćilima, čaršava, peškira, trubi beza, a u bogatijim kućama, bogme i mebl nameštaja. Kapija bi bila širom otvorena, a komšinice su rado dolazile i sve to budno pratile. Dabome, to bi naradnih dana bila glavna tema divana, kada se išlo u dućan, po hleb, na bunar, ili nosilo mleko u grad.

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: