Tri godine nakon operacije kuka, posle koje joj je operisana noga ostala čak tri centimetra kraća, Mirjana Cingeli iz Sremske Mitrovice uspela je da ostvari nesvakidašnji sportski podvig. U septembru ove godine, sa pune 52 godine, uspešno je završila jednu od najzahtevnijih triatlonskih trka na svetu – „Ironman“, koja obuhvata 3,8 kilometara plivanja, 180 kilometara vožnje bicikla i 42,2 kilometra trčanja. Time je postala jedina Mitrovčanka koja je do sada uspela da savlada ovu distancu.
Mirjana je profesor fizičkog vaspitanja i trener plivanja, a zaposlena je na Atletskom stadionu u Sremskoj Mitrovici kao samostalni stručni saradnik za sport. Uprkos ugrađenom veštačkom kuku i posledicama operacije, uspela je da pomeri sopstvene granice i ostvari rezultat koji predstavlja veliki izazov i za potpuno zdrave i fizički spremne sportiste.
Sport je oduvek bio sastavni deo Mirjaninog života. Ljubav prema fizičkoj aktivnosti nasledila je od oca, koji je bio fudbaler, pa je upisivanje Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja za nju predstavljalo logičan izbor. Prve sportske korake napravila je trenirajući košarku i odbojku, pre svega zbog druženja sa vršnjakinjama. Međutim, kako je odrastala, sve više su je privlačili individualni sportovi. Tokom studija zainteresovala se za plivanje i biciklizam, discipline koje u to vreme nisu bile zastupljene u Sremskoj Mitrovici. Plivanje joj je tada bilo bliže, dok danas prednost daje biciklizmu.
Trčanje je otkrila znatno kasnije, tek po zaposlenju na Atletskom stadionu, kada je shvatila da se, uprkos dugogodišnjem bavljenju sportom, nikada nije oprobala u atletici.
–Počela sam da trčim, a ubrzo su usledile i prve trke na pet i deset kilometara, zatim polumaratoni i maratoni. Pokrenula sam i školu trčanja. Vremenom sam se zaljubila u ovaj sport, uživala sam u svakom treningu i osećala se predivno. Zanimljivo je da kao devojčica nisam ni razmišljala o individualnim sportovima, a kasnije su postali neizostavan deo mog života – priseća se Mirjana.
Bez obzira na to kojom se disciplinom bavila, jedan vid treninga ostao je nepromenjen tokom svih tih godina. Reč je o vežbanju u teretani, kojem Mirjana pridaje poseban značaj, smatrajući ga važnom osnovom za postizanje dobrih rezultata u svakom sportu.
–Teretana nije samo dizanje tegova, kako mnogi misle. Ona pruža mogućnost da se kroz različite vežbe razvijaju snaga, izdržljivost i jača celokupno telo. Jedno vreme sam i sama držala individualne treninge za žene i zaista uživala u tom poslu. Poslednjih meseci sam, zbog priprema za „Ironman“, morala malo da je zapostavim. Plivanje, biciklizam i trčanje su tri potpuno različite discipline, od kojih svaka zahteva poseban trening i mnogo vremena. Ipak, trudila sam se da bar jednom nedeljno odradim trening snage, dok su vežbe za jačanje mišića trupa bile obavezne nekoliko puta nedeljno. Pripremiti se za „Ironman“ zaista je složen i zahtevan proces – objašnjava Mirjana.
Želja da jednog dana završi „Ironman“ trku kod Mirjane je postojala više od decenije. Upravo zbog interesovanja za triatlon još tada je kupila odgovarajući bicikl, a tokom godina postepeno je sticala iskustvo i gradila fizičku spremnost neophodnu za ovako zahtevan poduhvat. Posebno uspešna bila je u biciklizmu. Prošle godine takmičila se u Prvenstvu i Kupu Srbije, a sezonu je završila kao pobednica Kupa Srbije u veteranskoj konkurenciji. Iste godine uspešno je savladala i polovinu „Ironman“ distance na trci „Ocean Lava Montenegro“ u Kotoru.
Iako je ove godine planirala još jedan nastup na poludistanci, dobri rezultati i razgovor sa prijateljem podstakli su je da ranije nego što je očekivala pokuša da ostvari svoj dugogodišnji san. Odluka je usledila u junu, nakon nastupa na trci svetske biciklističke serije za rekreativce „Gran Fondo“, na kojoj je osvojila treće mesto, iza takmičarki iz Sjedinjenih Američkih Država i Italije, i izborila plasman na Evropsko prvenstvo u Italiji i Svetsko prvenstvo u Japanu.
–Posle te trke razgovarala sam sa prijateljem i rekla mu da želim da se prijavim za neko novo takmičenje, jer volim da treniram kada imam jasan cilj. Razmišljala sam o još jednoj poludistanci, ali mi je on rekao da sam to već prošla i da je možda vreme za nešto ozbiljnije. Tada sam prelomila i odlučila da se prijavim za kompletan „Ironman“. Znala sam da je do septembra ostalo malo vremena, jer pripreme za ovakvu trku obično zahtevaju godine rada. Ipak, imala sam dobru osnovu i verovala sam da mogu da uspem – priča Mirjana.
Kako nije članica nijednog kluba i sama osmišljava svoje treninge, pred njom je bio dodatni izazov da za svega nekoliko meseci napravi i sprovede program priprema. Plan je obuhvatao svaki dan do 27. septembra, kada je trka bila zakazana, uz postepeno povećavanje opterećenja i obavezno vreme za oporavak. Tokom radne nedelje smenjivali su se treninzi plivanja, biciklizma i trčanja, ponekad i po dva dnevno, dok su vikendi bili rezervisani za najzahtevnije deonice i kombinovanje disciplina.
–Najvažniji su mi bili takozvani „brik“ treninzi, kada se dve discipline rade jedna za drugom, kako bi se organizam navikao na ono što ga očekuje na takmičenju. Počela sam sa kraćim distancama, a zatim sam postepeno povećavala kilometražu. U avgustu sam već vozila više od 100 kilometara biciklom, nakon čega bih trčala još 16 ili 17 kilometara. Kada sam uspela da završim jedan takav trening i posle njega se osećala dobro, znala sam da sam spremna. Naravno, na treninzima se nikada ne prelazi celokupna distanca trke, jer bi to zahtevalo predug oporavak i narušilo kontinuitet priprema. Smatram da je u rekreativnom sportu ponekad manje zapravo više. Bilo mi je važno da ne preteram, ali i da svoje telo pripremim za napor koji me očekuje. Uživala sam i u samom procesu, pratila kako reagujem na opterećenja i postepeno pomerala sopstvene granice – objašnjava Mirjana.
Pored fizičke pripreme, važan deo Mirjaninog plana bila je i ishrana, koju naziva četvrtom disciplinom triatlona. Za razliku od trka na kraćim distancama, tokom „Ironman“ takmičenja pravilan unos hrane i tečnosti ima presudan značaj, pa je duge treninge koristila i da isproba šta njenom organizmu najviše odgovara.
–Na treninge sam nosila energetske gelove, čokoladice, vodu i elektrolite. Isprobavala sam različite kombinacije, pratila kako moje telo reaguje i na osnovu toga napravila plan ishrane za samu trku. Važan mi je bio i unos kofeina, a obavezno sam konzumirala i koka-kolu, koja zbog visokog sadržaja šećera predstavlja dodatni izvor energije. Želela sam da budem sigurna da ću tokom tolikog napora imati dovoljno snage i da mi ništa od onoga što unosim neće smetati – priča Mitrovčanka.
Pored pažljivo osmišljenog plana treninga i ishrane, Mirjana je vodila računa i o izboru takmičenja. Želela je da trka bude održana krajem septembra ili tokom oktobra, kako bi imala dovoljno vremena za pripreme, ali i izbegla velike letnje vrućine. Na kraju se opredelila za „Triman Olympic Beach“ u Grčkoj, zakazan za 27. septembar, što se idealno uklopilo u njen plan.
–Razmatrala sam i trku u Mađarskoj, ali je ona bila zakazana za 9. avgust. Nisam želela da se, pored svih napora koje ovakvo takmičenje podrazumeva, borim i sa visokim temperaturama. Naravno, vremenske prilike nikada ne možete predvideti, ali mi je kraj septembra delovao kao mnogo bolji izbor. Kotizacija za trku u Grčkoj iznosila je 280 evra, što nije malo, ali kada se uzme u obzir da startnine za „Ironman“ takmičenja dostižu i 1.000 evra, onda je to ipak prihvatljiviji iznos. Sada, kada je sve prošlo, mogu da kažem da nisam pogrešila. Grčku inače volim, a domaćini su bili izuzetni. Organizacija je bila na visokom nivou, posebno mi je značilo što su ulice bile zatvorene za saobraćaj, što nije uvek slučaj na ovakvim trkama. Tokom čitavog takmičenja osećala sam se bezbedno, a gostoprimstvo i srdačnost domaćina učinili su da se od samog početka osećamo dobrodošlo – ističe Mirjana.
Trka je počela u sedam časova ujutru plivanjem na otvorenom moru, u prilično hladnoj vodi i uz talase koji su predstavljali dodatni izazov. Nakon preplivanih 3,8 kilometara, takmičare je čekala biciklistička deonica duga 180 kilometara, a zatim i maraton od 42,2 kilometra. Između svake discipline prolazi se kroz takozvanu tranzicionu zonu, u kojoj važe stroga pravila, kako bi se obezbedili regularnost takmičenja i bezbednost učesnika.
–U tranzicionoj zoni ostavljate bicikl pre plivanja, zatim se vraćate po njega, a nakon vožnje ga ponovo ostavljate i nastavljate trčanje. Svaki ulazak mora biti evidentiran, obavezno je nošenje čipa i kacige kada je to propisano, a bicikl pre trke prolazi tehničku proveru. Posebna pravila važe i tokom vožnje, gde nije dozvoljeno korišćenje zavetrine drugog takmičara. Morate držati propisano rastojanje, a ako se približite, morate ga prestići. Za nepoštovanje pravila slede vremenske kazne. Sve to zahteva dodatnu koncentraciju, ali je neophodno da bi takmičenje bilo bezbedno i regularno – objašnjava Mirjana.
Svoj prvi „Ironman“ završila je za 15 sati i 49 minuta, ostvarivši upravo ono što je sebi postavila kao najvažniji cilj – da savlada celokupnu distancu bez povreda i preteranog iscrpljivanja. Iako je pre starta imala okvirne vremenske planove za pojedinačne discipline, tokom trke nije želela da rizikuje jureći što bolji rezultat.
–Plivanje sam završila u vremenu koje sam otprilike i očekivala, dok sam od biciklističkog dela očekivala nešto više. Međutim, nisam računala na sva zaustavljanja koja su neizbežna kada provedete oko sedam sati na biciklu. Svaka pauza odnese po nekoliko minuta. Ipak, ovo je bio moj prvi „Ironman“ i nisam želela da po svaku cenu jurim rezultat. Najvažnije mi je bilo da stignem do cilja zdrava i bez povreda. Znala sam da moram pametno da rasporedim snagu, jer jedna pogrešna procena može skupo da košta – priča Mirjana.
Ovakvo takmičenje, pored izuzetne fizičke spremnosti, zahteva i veliku mentalnu izdržljivost. Višesatni napor, umor i neprestana briga o unosu hrane i tečnosti mogu da dovedu do krize čak i kod dobro pripremljenih sportista. Mirjana priznaje da je najteži trenutak tokom biciklističke deonice nastupio pred sam njen kraj, kada je postala svesna da je, uprkos svim pređenim kilometrima, pred njom još čitav maraton.
–Na biciklu ste satima sami sa sobom i svojim mislima. U jednom trenutku pomislila sam koliko sam već prešla, a koliko me napora tek čeka. Uspela sam brzo da potisnem te misli i usmerim pažnju na sledeći korak, odnosno prelazak na trčanje. Znala sam šta mogu da očekujem, jer sam sve to uvežbavala na dugim treninzima. Kada siđete sa bicikla, noge vas u početku prosto ponesu i nesvesno krenete prebrzo. Morala sam namerno da usporim kako bih sačuvala snagu za preostale kilometre. Negde oko 15. kilometra sam zapela i pala, ali, srećom, nisam se povredila. Nova kriza usledila je oko 30. kilometra. Tada je već sve postalo teško, i fizički i psihički. Sati napora bili su iza mene, zasitila sam se energetskih gelova i slatkiša, čak i koka-kole koju inače ne pijem, ali je na trkama redovno koristim. Znala sam da će doći takav trenutak i bila sam spremna da ga prebrodim. Mnogo mi je značila i podrška publike, koja nam je u pojedinim momentima zaista davala dodatnu snagu da nastavimo – priseća se Mirjana.
Posle gotovo 16 sati neprekidnog napora, prolazak kroz cilj označio je ostvarenje njenog dugogodišnjeg sna. Uprkos umoru i svim iskušenjima kroz koja je prošla, Mirjana kaže da se po završetku trke osećala dobro, zadovoljna što su i telo i um izdržali sve što je od njih zahtevala.
Uspešno završena „Ironman“ trka za Mirjanu svakako ne predstavlja kraj sportskih izazova. Naprotiv, već razmišlja o novim ciljevima i poduhvatima, nastavljajući da pomera sopstvene granice i dokazuje da godine nisu prepreka za ostvarenje sportskih snova.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
