Piše: Stevo Lapčević, Muzej Srema
Poraz vojske Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu i nemačka okupacija koja je za njim usledila, iz korena su promenili položaj u kojem se našlo srpsko stanovništvo Srema. Voljom Nemačke, prostor od Vukovara do Zemuna (najistočniji deo Srema je pripojen NDH tek oktobra 1941. zbog protivljenja domaćih Nemaca) koji je u banovinskom sistemu bio najpre podeljen na Drinsku, potom Savsku i Dunavsku Banovinu, te postao i deo Banovine Hrvatske, pripao je Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Od tada, pa sve do novembra 1944. Srem je bio deo Velike župe „Vuka”, sa središtem u Vukovaru. Na njenom čelu nalazio se domaći Švaba Jakob Eliker. Zbog stalnih oružanih sukoba sa partizanima, kao i usled činjenice da je na prostoru ove župe otvoren Sremski front, Zagreb je 1944. suspendovao civilnu župsku vlast i uveo vojnu upravu. Iste godine, u kotare velike župe „Vuka” pridodata je i Županja.
Prema popisu iz 1931. godine, većinu stanovništva na prostoru buduće župe „Vuka“ činili su Srbi sa 210.700 stanovnika ili 47.97 posto, dok je Hrvata bilo upola manje 117.900, odnosno 26.84 posto. Za njima slede Nemci sa 68.700 stanovnika, odnosno 15.64 posto, te Mađari kojih je bilo 21.300, odnosno 4.85 posto, bilo je 15.300 Slovaka, što u ukupnom udelu čini 3.48 posto stanovništva, dok su ostatak činili Rusi, Ukrajinci, Romi, Jevreji i drugi.
U ukupnom zbiru, pravoslavnih je po poslednjem predratnom popisu bilo 190.949, dok je rimokatolika bilo 113.348. Posmatrano po kotarevina, raspored je bio sledeći: Vinkovci 34.825 stanovnika, od čega: pravoslavni 4.727, rimokatolici 27.034; Ilok 29.859 stanovnika, od čega: pravoslavnih 12.958, rimokatolika 11.674; Irig 26.912 stanovnika, od čega: pravoslavnih 19.461, rimokatolika 6.768; Ruma 57.645 stanovnika, od čega: pravoslavnih 32.568, rimokatolika 24.019; Sremski Karlovci 5.584 stanovnika, od čega: pravoslavnih 3.210, rimokatolika 2.304; Sremska Mitrovica 33.051 stanovnika, od čega: pravoslavnih 28.823, rimokatolika 3.439; Stara Pazova 51.686 stanovnika, od čega: pravoslavnih 27.903, rimokatolika 7.598; Šid 34.353 stanovnika, od čega: pravoslavnih 15.574, rimokatolika 14.211; Zemun 35.458 stanovnika, od čega: pravoslavnih 27.714, rimokatolika 1.679; Vukovar 36474 stanovnika, od čega: pravoslavnih 18.011, rimokatolika 14.622.
Za Sremsku Mitrovicu, „Aprilski rat” počeo je osmog aprila, kada je nemački bombarder-obrušivač JU-87, poznatiji kao „Štuka”, prosuo svoj smrtonosni teret u nadi da će pogoditi Železničku stanicu. „Dve bombe su pale, u Železničku ulicu kod čardaka Toše Jovanovića Isajlova, a druga prekoputa, koja je srušila kuću Save Radojevića.”
U toku noći, istog dana, u grad stižu „delovi Treće konjičke divizije Prve jugoslovenske armije. U Velikim Radincima su se nalazili Štab 3. konjičke divizije, Štab 3. konjičke brigade, eskadron za vezu, pionirski eskadron, 3. mehanizovani divizion, autovod. U Čalmi je bio 3. biciklistički bataljon, hemijski vod i vozarska četa. Do Ležimira i Grgurevaca stigao je zamoren 3. divizion artiljerije, s konjskom vučom, koji se teško kretao zbog slabe stočne vuče. Od oficira sa pomoćnog aerodroma VI vazduhoplovne grupe u Velikim Radincima, zamoreni vojnici i oficiri su saznali da su Nemci već zauzeli Kumanovo, Skoplje i Solun.”
Već narednog dana i noći, „završeno je prikupljanje Prve jugoslovenske armije u Sremu. Treća konjička divizija je raspoređena na teritoriji mitrovačkog sreza. Centar okupljanja bili su Veliki Radinci i fruškogorska sela. Kod svih nemotorizovanih delova 3. konjičke divizije, osećala se jaka zamorenost stoke. Komandantu odreda kod Erdevika (pešadijski puk i haubički bataljon iz Somborskog odreda) izdato je naređenje da se tokom iduće noći prebace preko pontonskog mosta kod Sremske Mitrovice i da obrazuju ’Mitrovački odred’ sa zadatkom zaštite prolaza preko Save kod Mitrovice. Po prelasku da unište pontonski most, koristeći za to pontonski bataljon, koji se tamo nalazio i koji ulazi u sastav njihovog odreda.”
U takvim okolnostima, komandant grada i okruga Vojislav Marković popušta sa živcima i nakon kraćeg razgovora sa čelnicima grada odlazi na noge advokatu i vođi Hrvatske Seljačke Stranke dr Petru Gvozdiću i nezvanično mu u ruke predaje vlast nad gradom. „Po kazivanju nekih učesnika u događaju, Gvozdić je okupljenima u Vojnom okrugu rekao da ima vezu sa Kvaternikom u Zagrebu” te da je i on iz svog zagrebačkog stana potvrdio da se Mitrovica stavlja na raspolaganje ustaškom povereniku i tako i formalno priključuje Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Neposredno pošto je Gvozdić i formalno preuzeo upravu u svoje ruke, izvešane su bele zastave, a pukovnik Marković vlast nad vojnom upravom predaje Hrvatu Ivanu Klišaniću.
Već 12. aprila, Gvozdić je na čelu Glavnog ustaškog stana u Mitrovici. Prvi gradonačelnik okupiranog grada, bio je advokat dr Ivan Lončarević. Njega je na tom mestu nasledio Franjo Brindl.
Značajno svedočenje o predaji vlasti u ruke mitrovačkih Hrvata, ostavio je i poslednji predratni gradonačelnik Slavko Rajić koji u izjavi novim vlastima datoj jnakon rata navodi da je još desetog aprila pukovnik Marković tražio da ga gradske vlasti zaštite od eventualnih problema sa kojima se može suočiti. Prvi kontakt sa čelnicima HSS-a Rajić je ostvario preko bivšeg mitrovačkog prote Dragomira Radoševića, koji mu je saopštio da ga traži advokat dr Ivan Lončarević. Pošto se sreo sa Lončarevićem, Rajić se sreo i sa dr Petrom Gvozdićem koji mu je saopštio da je pukovnik Marković već bio u njegovom stanu i da mu se stavio na raspolaganje.
„Pri povratku u gradsku Većnicu sreo sam se sa Dr. Lončarevićem koji me je upitao šta sve ovo treba da znači i kakav će se stav zauzeti. Odgovorio sam da sam sazvao gradski odbor u svrhu dogovora. Došavši u gradsku većnicu zatekao sam veći broj gradskih zastupnika i ukratko izložžio im razgovor sa Dr. Gvozdićem i komandantom kako Vojnog okruga, tako i suhoputne stanice.“
Sednica u većnici nije ni počela, a stigao je novi Gvozdićev poziv za sastanak u komandi Vojnog okruga. „Došavši u Vojni okrug u sobu komandanta zatekao sam za stolom komandanta sedeći. Dr. Gvozdića koji je u tom momentu tražio ili dobio vezu sa Zagrebom. Ovom činu prisustvovali su koliko se sećam osim pomenutih Đeneralštabni pukovnik Klisanić, pinoirski major Aleksić, kapitan Ćuruski, a od civilnih lica dr. Franjo Rački, župnik, Dr. Ivan Lončarević sreski načelnik Micić, kapetan gradske policije Bivolarević i šef tehničkog odeljenja čijeg se imena ne sećam.
Dobivši vezu sa Zagrebom dr. Gvozdić je glasno ponavljao reči po navodnom nalogu Kvaternika, da on, dr. Petar Gvozdić preuzme vojnu i civilnu vlast u Srem. Mitrovici i da svi službenici kako državnih tako i samoupravnih vlasti polože zakletvu NDH na ruke Dr. Gvozdića. Na ovo sam ja primetio da smatram da bi bilo volje da vojnu upravu vrši vojno lice. Čuvši ova naređenja prisutni sreski načelnik, šef policije i šef tehničkogodeljenja obratili su se pitanjem Dr. Gvozdiću, šta prestoji njima Srbima, a pukovnik Marković Voja okrenuo se službeno postavljenom Đeneralštabnom pukovniku, stavljajući mu se na raspoloženje.“
Posle ovog sastanka „koji je bio dosta kratak“, Rajić se vraća u većnicu gde izveštava većnike o Gvozdićevom postavljenju za zapovednika vojnih i civilnih vlasti, što je svaki dalji razgovor o tome u kom pravcu treba ići činilo suvišnim. „Ja sam posle toga po zamolbi Dr. Gvozdića ostao sa gradskim senatorom Markovićem na dužnosti jer je bilo potrebno da neko daje prevozna sredstva i tražena obaveštenja vojnim kurirma. Otprlike posle šest sati došao je k meni jedan nepoznati mi čovek i rekao mi da me moli dr. Gvozdić da odmah dođem kod njega u sresko načelstvo. Pošavši zatekao sam ja u ulici jednog žandara sa kojim sam nastavio put do dr. Gvozdića misleći da sam uhapšen. Međutim došavši do žandarmerijske vojarne naupstio me je žandar rečima: ‘Izvolite nastaviti do Dr. Gvozdića’. Ušavši u sobu sreskog načelništva zatekao sam velikog Dr. Gvozdića gde sedi za stolom u prisustvom znatnog broja vodećih lica Hrvatske stranke, na čijem je čelo u Sr. Mitrovici bio. Dr. Gvozdić je ustao, prišao mi i zamolio me kao predsednik opštine i Srbin da intervenišem kod komandanta neke vojne jedinice koja je navodno zauzela zgradu državne pošte kako bi se omogućili telefonski razgovori u gradu. Izajavio sam da ćut o pokušati, ali molim da mi se još neko u tu svrhu dodeli, našto je dr. Gvozdić odredio okružnog sudiju Vojvodića i komandanta pristaništa Paladinu.
Došavši pred zgradu pošte prišao sam na ulazu postavljenom stražaru i saopštio mu da želim sa komandantom koji se u taj čas u pošti nalazi razgovarati. Stražar je pozvao zapovednika straže koji me je uveo u dvorište i iza zgrade upitao šta želim. Saopštio sam mu da kao gradski načelnik molim da me komandant primi ujedno zahtevajući da prijemu prisustvuju i oba dodeljena člana od strane Hrvata. Zapovednik straže otišao je da izdejstvuje prijem. Vrativši se, uveo nas je, a pri ulasku primetio sam u jednoj sobi u prolazu veći broj raznih lica od kojih mi je Oskar Petrinović rečima: ‘izbavite nas gospodine načelniče’ oslovio, što je meni izgledalo kao lično. Ušavaši u prostoriju telefonske centrale zatekao sam dve telefonistkinje od kojih se sećam Tupec Katice, a na otomanu sedećeg poručnika Živkovića, ađutanta komandanta Vojnog okruga kome sam prišao sa rečima: ‘Šta vi radite?’ našto je on slegavši ramenima pokazao na oficira kod telefonske centrale. Prišavši ovom predstavio sam se kao i prestavnici Hrvata i pratioci, izjavivši da smo po nalogu dr. Gvozdića došli da komandanta zamolimo, da komandant odobri i omogući telefonske razgovore radi održavanja reda i mira. Komandnat je na to rekao da se telefonski razgovori mogu voditi, ali da je centrala zauzeta važnim vojnim razgovorima i da će se on sa drugovima dogovoriti. Otišavši odavde vratio se i saopštio nam sledeće: ‘Vidim da imam posla sa ozbiljnim ljudima i zato postavljam uvet za ustupanje centrale da se meni i područnom osoblju od strane Vas g. načelniče zagarantuje prelaz preko mosta, kako nama tako i našim automobilima.’ Ja sam sa istog mesta obavestio telefonom o postavljenom traženju, na što mi je dr. Gvzodić odgovorio da se bez daljnjeg izađe u susret traženju komandanta i zamilo da nikome prilikom prolaza mosta na levu ili desnu stranu – obalu ne prave smetnje u cilju izbegavanja sukoba.“
Rastavši se sa ovom grupom vojnika, Rajić je pošao ka Trgu Kralja Petra, gde su njega i njegovu grupu zaustavili jugoslovenski vojnici sa nekolicinom oficira pod oružjem, naredivši im da legnu na asfalt. „U tom je prišao jedan oficir u pratnji počivšeg profesora Knezija koji je oficiru rekao da sam ja predsednik opštine našto me je ovaj pozvao da ustanem rečima: ‘Šta se ovo dogđaja, kakva je ovo pucnjava po gradu’, a ja sm odogovorio da mi nije poznato. Pošavši odavde, došli smo do ulaza Gradskog poglavarstva zatekavši prilično velik broj lica koji su ležali na asfaltu, od kojih su se neki obratili meni rečima: ‘Gos. Načelniče, spasite nas!’ U isto vreme pojavili su se isti vojnici koji su i nas ponovo naterali da legnemo na asfalt. Nakon kraćeg vremena podigli su nas postrojivši nas po četvoro i sproveli pred zgradu Sreskog suda, gde smo neko vreme proveli za koje su preko zgrade i nas leteli puščani i topovski meci. U neko doba nastala je od strane vojnog okruga i pravoslavne crkve pucnjava što nas je nateralo da bežimo, a kratko vreme zatim došli su do nas nemački vojnici i poterali nas u Vojni okrug. Sutra dan, predao sam dužnost gradskog načelnika Dr. Lonačeviću, koji je ostao nekoliko dana na tom položaju, a potom je bio pozvan da uz zapisnik preda dužnost Brindlu.“
*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
