Svet je pun priča o herojima. Novinski stupci gotovo neprekidno pišu o humanitarnim akcijama organizovanim od strane različitih udruženja ili pak poznatih ličnosti. Svima su već poznate priče o ratnim herojima, popularnim altruistima i filantropima.
Međutim, istinskim herojima retko ko je do sada pridao zasluženu pažnju. Onim tihim, gotovo neprimetnim ljudima, koji bez želje za popularnošću čine dobro za zajednicu u kojoj žive. Običnim, malim, a velikim ličnostima.
Zato, u redovima koji slede, sledi priča o samo nekima od mnogih, koji svet u kom živimo čine boljim mestom.
Krv na poklon
O nekim herojima smo već pisali, a mišljenja smo da na nečija herojska dela, čiji ih vlasnici često drže u tišini, treba iznova i iznova ukazivati. Da se pripadnici jačeg pola ne uvrede, jer svako herojsko delo je jednako važno, nama je još draže da putem novinskog papira još jednom podsetimo na žene koje su na našu redakciju ostavile veliki utisak.
Sedamdesetpetogodišnja Bosiljka Dukhonj iz Iriga je za 50 godina krv dala 168 puta. Počela je i pre nego što je napunila 18, skrivajući godine, a kako je od tada prošlo mnogo leta, slobodni smo da ovu „prevaru“ obelodanimo jer je sigurno mnogo puta zahvaljujući njoj spasila mnogo života. Varala je Bosiljka i dalje, koristeći više knjižica, pa je tako krv davala i češće nego što je to bilo propisano.
I danas kada je u radnoj i penziji davaoca krvi i dalje je izuzetno aktivna u iriškom Crvenom krstu. Za sobom je povukla mnoge ljude da postanu dobrovoljni davaoci krvi, a njen herojski čin je nagrađivan mnogo puta, i na lokalu, ali i sa najviših državnih pozicija.
-Mi davaoci ne dajemo krv zarad priznanja, već da pomažemo. Ja samo mogu da kažem da svako ko je zdrav treba dati krv bar dva puta godišnje. Priče da davalaštvo stvara zavisnost su neosnovane. Tačnije davalaštvo stvara zavisnost, ali onu mentalnu i ljudsku da se pomaže koliko god se može. Zaista biti davalac je nešto najplemenitije što čovek može da uradi i za sebe i za druge, nedavno nam je rekla Bosiljka Dukhonj iz Iriga, žena koja je 168 puta dala krv.
Bojan Kovačević iz Inđije ima 43 godine, radi kao vozač autobusa u inđijskoj „Lasti“, i gotovo da bi prošao neprimetno da nije veliki humanista, volonter Crvenog krsta, dobrovoljni davalac krvi i pokretač brojnih humanitarnih akcija.
-To je spontano izašlo iz mene, prvi put sam otišao na akciju dobrovoljnog davanja krvi nagovor kolege, a posle sam uvideo koliko je to važno i koliko želim da nekom pomognem, priča Bojan Kovačević.
Kada je prvi put davao krv, Bojan je saznao da je nema dovoljno i odlučio da napravi humanitarnu akciju u inđijskim preduzećima.
-Cilj je bio da se što više ljudi informiše, ja sam obaveštenja okačio na više mesta, u nekoliko inđijskih preduzeća, posle čega je odziv bio mnogo veći, priča momak iz Inđije.
Bojan je krv dao 37 puta, i kaže da je to za njega značajno iskustvo.
-Ako mogu, pomognem svima, ljudima iz komšiluka koji su lošeg socijalnog statusa sam obezbeđivao pakete pomoći, što je njima dobrodošlo, napominje veoma skromno naš sagovornik.
Volontersko angažovanje najčešće podrzumeva dostavu paketa socijalne pomoći korisnicima,kako u gradu, tako i u inđijskim selima.
-Tu sam sa aktivistima Crvenok krsta, kada ima više paketa, razvozim, ljudi se obraduju kada vide, i to je neprocenjiv osećaj da ste nekom ulepšali dan, zadovoljan je Kovačević.
-Nastaviću da dajem krv, i sam se bolje osećam kad dam dragocenu tečnost, i to je moj cilj i ubuduće, kaže Bojan, poručivši svima da se osvrnu na svoje komšije i sugrađane, jer bi trebalo da smo tu jedni za druge, poručuje naš sagovornik.
Među herojima koji ljudske živote spasavaju dajući od sebe nešto najvrednije, našao se i Žarko Filipović iz Martinaca, koji je krv darovao čak 75 puta.
Žarkova prva donacija bila je pre 45 godina, tokom služenja vojnog roka. Od tada, pa sve do danas, redovno se odazivao svim akcijama dobrovoljnog davanja krvi.
-Ako si zdrav i možeš da pomogneš, nema razloga da to ne činiš redovno -poručuje Žarko i dodaje:
-Srećan sam što sam mogao da pomognem onima kojima je krv bila neophodna. Jednom sam čak lično otišao u Beograd, na VMA, kako bih dao krv za svog meštanina kome je život bio ugrožen.
Tokom više od četiri decenije humanosti, Žarko je dao skoro 34 litra krvi – što teoretski znači da je mogao spasiti do 225 života, jer jedna jedinica krvi može pomoći do tri osobe. Iako zbog godina više ne može da bude davalac, nastavlja da širi svest o važnosti davalaštva.
Žarko je već četvrt veka na čelu Udruženja dobrovoljnih davalaca Martinci i redovno organizuje akcije u svom selu. Zahvaljujući njegovom angažovanju, mnogi meštani slede njegov primer i odazivaju se pozivima za davanje krvi.
–Mladi treba da se odazivaju kad god mogu. Nikad ne znate kada će nekome, pa i vama samima, biti potrebna ta vrsta pomoći – poručuje Žarko.
Njegov život i rad svedoče da humanost nije samo reč, već stil života, a za svoju humanost Žarko je prošle godine dobio priznanje Grada Sremska Mitrovica.
U vremenu kada su prave vrednosti često u drugom planu, primer Žarka Filipovića podseća nas da pojedinac, ako deluje srcem, zaista može menjati svet na bolje.
Hraniteljica i mnogo više od toga
Još jedan herojski čin na koji smo veoma ponosni što smo imali priliku da ga zabeležimo i prikažemo javnosti, što i sada činimo, pripada Sandri Hajduković iz Rume. Ova žena uradila je nešto na šta bi se malo ko odlučio, a to je da kao hraniteljica prihvati dečaka sa težim i višestrukim oblicima smetnji u razvoju. Ona živi u Rumi sa porodicom, dve ćerke su već formirale svoje porodice, a Sandra već 13 godina vodi brigu o dečaku koji je bio napušten i bez izgleda za porodično okruženje. Zahvaljujući Sandri od svoje druge godine je u kući Hajdukovića u Rumi.
-On je kod mene došao kao urgentni slučaj dok se za njega ne obezbedi smeštaj u ustanovi. Tada nisam ni pomislila niti pretpostavila da će se mesec dana pretvoriti u tolike godine brige o njemu kao o rođenom detetu. Nisam znala šta me je snašlo, to su velike traume i za hranitelja jer stupate na potpuno nepoznat teren. Ovakav poduhvat ne bi bio moguć bez podrške porodice, a ovo dete nas je kao porodicu učvrstilo. Svi smo naučili da budemo smireniji, da smo više zajedno, da više dajemo i više poštujemo jedni druge. Svi smo se naučili skromnosti i da cenimo sve ono što imamo, kaže ova hraniteljica.
Poziv koji ne bira vreme
Kad zazvoni sirena, oni ne pitaju ko zove, niti koliko je opasno, već oblače odela, stavljaju kacige i izlaze na teren. Dobrovoljni vatrogasci nisu plaćeni profesionalci, nego obični ljudi među nama, komšije, prijatelji, kolege, koji u trenutku postaju prvi na liniji odbrane od vatre, poplava i drugih nesreća.
-Posle prvih komšija kad je nevolja, prvi su dobrovoljni vatrogasci. Nekad mi samo dogasimo vatru, a oni odmah uzmu kante vode i gase, kaže predsednik društva Tibor Širak.
U Društvu dobrovoljnih vatrogasaca Maradik trenutno je aktivno 14 članova. Među njima su radnici, penzioneri, mladi, ljudi koji svoj slobodan čas žrtvuju za sigurnost drugih.
-Ti ljudi su i poljoprivrednici i majstori i vojnici, ljudi u momentu ostavljaju sve poslove i intervenišu, nastavlja naš sagovornik i dodaje:
-Vatrogastvo nije samo gašenje požara. To je spremnost da pomogneš kad god i kako god možeš, od spašavanja imovine do pružanja prve pomoći.
Odlazak na intervenciju često znači napustiti večeru, posao ili porodično slavlje.
-Kad se dogodi požar ili nesreća, svaka sekunda je dragocena, priča predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva Maradik.
Oprema se održava uredno, a i treninzi se održavaju povremeno, jer kad dođe pravi poziv, nema prostora za greške.
-Raspolažemo opremom treće kategorije, imamo kamion, creva, odela i osnovnu opremu, a dobili smo sad od Vlade Vojvodine vile, lopate, mlaznice, za bolje funkcionisanje, i dobro je, zaključuje Širak.
Rame uz rame sa Maradičanima, ljudske živote i imovinu, pre svega oranice, već mnogo duže od jednog veka spasavaju i dobrovoljni vatrogasci iz Nikinaca.
Više od 50 stanovnika ovog sela uključeno je u rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva, a nikinački dobrovoljci aktivno edukuju i najmlađe, kako bi na vreme obezbedili svoj podmladak.
Rizikujući sopstvene živote, ova braća, očevi, muževi, pa i dedovi, iz godine u godinu stoje na raspolaganju ne samo svojim komšijama, nego i ljudima iz susednih sela. Za sve što čine za svoju zajednicu, ne samo da ne primaju nikakvu naknadu kao dobrovoljci, nego i sredstva za funkcionisanje društva i osnovne opreme – kamiona pod nadimkom „Deda“ i drugog vatrogasnog pribora – uglavnom obezbeđuju sami, uz podršku meštana i donatora, i tek poneki dinar dobijen od nadležnih organa, često nedovoljan i za potrebe snabdevanja gorivom.
Ipak, ovi momci ne odustaju od svoje misije, a to je da sremske oranice ostanu netaknute, a životi Sremaca sačuvani.
U svetu u kojem su vesti često pune negativnih priča, dobrovoljni vatrogasci podsećaju nas da hrabrost i solidarnost još uviek gore jakim plamenom, onim koji ne uništava, nego štiti od nevolje.
E.S.N.
