U Maradiku, među komadima javora, kruške, oraha i trešnje, Žarko Živanović već godinama traži odgovor na jedno jednostavno, a beskrajno pitanje, kako napraviti tamburu čiji će zvuk čovek poželeti ponovo da čuje.
Pre nego što tambura dobije strune, vrat, kobilicu i svoj konačni oblik, ona je samo komad drveta. Ali ne bilo kakvog drveta. Žarko ume da ga uzme u ruke, da ga oslušne, pogleda godove, oseti težinu i gustinu, kucne po njemu i, kako kaže, već zna gde će završiti.
-I vidim i čujem, kaže kroz osmeh.
Možda zvuči kao šala. Ali u njegovom zanatu malo je toga što se može objasniti samo rečima. Žarko je graditelj tambura. I dok govori o njima, čovek ubrzo shvati da za njega tambura nije predmet koji se napravi, proda i zaboravi. Ona ima karakter, glas, čak i dušu.
A sve je počelo mnogo ranije, sa jednim drugim instrumentom.
U vreme kada je svirao gitaru, zainteresovale su ga trzalice od goveđeg roga. Do tada je koristio plastične, a onda je otkrio da materijal od kojeg je napravljena trzalica može da promeni zvuk instrumenta.
-To je bila neverovatna razlika u tonu i osećaju trzalice i žice pod prstima. Moja gitara je sada zvučala mnogo bolje sa njima, kaže Živanović.
A onda se pojavila nova zagonetka: Ako trzalica toliko utiče na zvuk, šta još može da ga promeni?
Počeo je da eksperimentiše. Menjao je kobilice, isprobavao različite materijale, drvo, plastiku, rog, kost. Tamburaši su ubrzo primetili njegove trzalice i počeli da ih traže za svoje instrumente. Jedan od njih, Pančevac Željko Pavlović, rekao mu je:
-Nabavi ti tamburu i gitaru više nećeš svirati.
Tako je i bilo.
Tambura koju je kupio imala je, kaže, glasniji, prodorniji i lepši ton od njegove gitare.
-Sa onim sitnim okidanjem žica bila je kao da govori, dočarao nam je sagovornik.
Gitaru više nije uzimao. Ostala je tambura. I zvuk koji ga je, malo po malo, uvukao u jedan zanat iz kojeg, izgleda, nema izlaska.
Živanović danas voli krušku oskorušu. Prelepi godovi, često rebrasta struktura, tvrdoća slična javoru, dobre akustične osobine, stabilnost i lakša obrada, sve su to osobine koje je izdvajaju. Ali nema jednog drveta koje je dobro za sve, tvrdi on.
Kruška, šljiva, orah, javor, badem, trešnja… Naše podneblje, kaže, ima sreću da daje izuzetno kvalitetno drvo za izradu instrumenata.
Žarko, međutim, trenutno traži nešto posebno. Hteo bi da napravi tamburu od šljive. Samo što odgovarajući komad nigde ne uspeva da pronađe.
-Odabir materijala je preduslov za sve. Praktično sam stalno u potrazi za dobrim komadima drveta, priča majstor za izradu tamburaških instrumenata. Jer nije svaki lep komad drveta nije i dobar komad za instrument.
Neko drvo može biti odlično za nameštaj, a potpuno neprikladno za tamburu. Zato se materijal bira strpljivo. I sa iskustvom.
-Kad ga uzmem u ruke, kucnem, osetim težinu, gustoću, vidim godove, njihovu pravilnost, strukturu, znam gde će završiti.
Kada ga pitaju da li se tambura više pravi rukama ili ušima, nema dilemu.
-Ušima, definitivno, siguran je Žarko. Ali ni ruke nisu manje važne.
Tambura mora dobro da leži u rukama svirača. Žice moraju biti niske, vrat udoban, ništa ne sme da žulja, smeta ili zamara. Tek onda dolazi i ono što oko vidi.
-Na kraju dolazi vizuelni efekat, da se zaljubiš na prvi pogled u instrument, nastavlja Živanović.
I zaista, postoje komadi drveta koje bi, kaže, i čovek koji ne zna da svira poželeo samo da okači na zid. Toliko su lepi njihova prirodna tekstura, šare i godovi. Ali lepota sama po sebi nije dovoljna. U tamburi sve mora da bude u službi zvuka. Drvo. Veština gradnje. Lakovi. Grundovi. Žice. Podešavanje. I, naravno, ruka majstora.
U ovom poslu ni milimetar nije mala stvar. Kod vrhunskih instrumenata greške se mere desetim delovima milimetra.
-Milimetar je ovde veliki. Zato izrada traje, dodaje Žarko.
I zato se na instrumentu vidi koliko je vremena i strpljenja u njega uloženo. Živanović kaže da se to ponekad vidi i laicima, dovoljno je da pogledaju dva instrumenta jedan pored drugog.
Jer u gradnji nema samo tehnike. Postoji i čovek koji je tog dana za alatom. Koliko je koncentrisan. Koliko mu je mirna ruka. Ima li strpljenja. Da li žuri. Da li je rasejan ili nervozan. Sve se to, kaže, na kraju vidi i čuje.
Zato se gradnja instrumenata i poredi sa umetnošću.
Živanović podseća na reči osnivača „Martin“ gitara, koji je, kada su ga pitali da otkrije tajnu gradnje instrumenata, odgovorio:
-Dao sam sve, ali vam ne mogu dati svoje ruke.
Prvi trenutak istine dolazi kada se na gotov instrument zategnu žice. Tada se sluša sve. Basovi. Visoki i srednji tonovi. Lepota, prodornost i glasnoća. Toplina.
-Sve je to nekako jedan paket koji ostavlja utisak. Ako nešto nedostaje, tambura se dorađuje. I tu se, možda, najbolje vidi razlika između majstorskog instrumenta i serijske proizvodnje.
Jer majstor ne želi samo da instrument bude dobar. Uvek postoji ono:
Moglo bi i bolje.
-To je cilj u kom nema kraja. Posle toga dolazi, pa moglo bi i bolje od ovoga. I to je dobro za gradnju.
A kada tambura konačno počne da prija uhu, kada njen zvuk više nije samo zvuk, već nešto što vas zaustavi, onda je, po Žarkovim rečima, dobila dušu.
Kao što se razlikuju ljudski glasovi, razlikuju se i instrumenti.
-Neke nam boje glasa prijaju, neke ne. Isto je sa instrumentom. Dok ne počne da prija, on se brusi. I svaka tambura ima svoj glas.
-Nema dve tambure istog tona. Svaka ima svoj karakter. Svaka je Bogom dana jedinstvena – kaže naš sagovornik.
Zato neki ljubitelji imaju jednu, neki nekoliko, a neki i više desetina tambura. Jer instrument nije samo sredstvo za sviranje. On može da bude i inspiracija. Da promeni raspoloženje. Da čoveka vrati sebi.
Jedan njegov kolega graditelj to je opisao rečima koje Žarko pamti:
-Kad god uzmem taj instrument, ja budem uvek podjednako oduševljen kao prvi put kad sam ga dobio i vratim ga u kofer punog srca i dobrog raspoloženja.
Kad majstor proda svoju tamburu, postoji li tambura za koju mu je bilo žao da je da?
-Nije gotova tambura više moja. Moje su one buduće, u mislima i željama.
Ipak, kada posle nekoliko godina čuje instrument koji je napravio, radost je velika.
-Kao prijatelja kojeg dugo nisam video pa ga sretnem.
Ljude, kaže, pamti više nego instrumente. I to je, priznaje, jedna od najlepših strana ovog posla. Njegove mušterije su uglavnom veliki ljubitelji tambura i poznavaoci. Kada dođu, počinje priča. Isprobavaju instrumente, razmenjuju iskustva, slušaju jedni druge.
A gotovo svaka nova tambura ima i svoju posebnu priču. Neko želi određenu boju, neko posebno drvo, položaj žica, visinu akcije, način lakiranja ili gravuru. Zato majstorske tambure, kaže, nisu serijska proizvodnja.
-Mora da ima dušu, stas i glas.
Jedna priča posebno mu je ostala u sećanju. U njegovu radionicu došao je poznat muzičar iz Sarajeva, po preporuci prijatelja, sa zahtevom koji je u to vreme zvučao gotovo neizvodljivo za tamburaški instrument. Želeo je tamburu sa veoma niskim žicama, mekanu za sviranje, gotovo kao električna gitara, ali bez gubitka tona i bez neprijatnog zujanja žica. Baš tada Žarko je uveo nove mašine za gradnju i podešavanje, namenjene izradi vrhunskih električnih i akustičnih gitara. Bila je to prilika da se sve isproba u praksi.
Radili su polako, sa dobrim materijalima i, kako kaže, „sa punom voljom i smirenjem“. Dobili su sve što su želeli. A onda je muzičar rekao:
-Hajde još!
Ne za malo. Za još 40 odsto ispod postignutog. Žarko je bio skeptičan. Ali je prihvatio izazov. Posle još muke, vremena i podešavanja, uspeli su.
-Bili smo oduševljeni obojica, pamti on.
Muzičar je godinama želeo nešto što su mu mnogi govorili da je nemoguće. Na kraju ga je dobio. Možda je upravo u tome i suština ovog zanata, granica postoji sve dok neko ne odluči da pokuša da je pomeri.
Mladi se ovom zanatu gotovo i ne okreću. Ne postoji mesto na kojem bi mogli da steknu potrebno obrazovanje. Mnogi, kaže, ni ne znaju da takav zanat u Srbiji postoji. I tu problem naš majstor vidi mnogo šire. Savremena deca, smatra, postala su uglavnom konzumenti sadržaja, dok bi trebalo da ih naučimo da budu njegovi stvaraoci.
Voleo bi, kaže, da jednog dana neki klinac uzme tamburu u ruke i kaže:
-Ovo je jednako dobro urađeno kao gitara. A ton je neuporedivo lepši.
Od starih majstora najviše je, kaže, naučio o kvalitetu, osećaju za lepo i pažnji prema detaljima. On bi mladom čoveku koji bi krenuo njegovim putem voleo da ostavi nešto što se ne može izmeriti ni mašinom, ni alatom, ni milimetrom. Strpljenje. I smirenje. Jer u ovom zanatu nema žurbe. Komad drveta ne možete naterati da bude nešto što nije. Instrument ne možete ubediti da ima dušu ako ste je tokom njegove izrade izgubili.
A ni majstor ne može uvek unapred znati šta će se dogoditi kada poslednja žica bude zategnuta. Može samo da uradi sve što ume.
I da sluša.
Na kraju, Žarka pitamo nešto što više liči na igru nego na pitanje. Kada bi njegova najbolja tambura posle svih ovih godina mogla da mu kaže nešto, šta bi rekla?
Odgovor stiže bez mnogo razmišljanja:
-Zašto si me prodao?
Mirjana Stupar
