Piše: Boris Miljković
Gubim se u ovom apsurdnom svetu kojem nažalost pripadam. Da se razumemo, nikada ja nisam našao sebe ni u čemu, sem možda da sam dobar otac svojoj deci. Ali to oni moraju reći jednog dana, a ja to neću znati.
Pisao sam, pišem i pisaću uvek za tu decu bolesnu, ma odakle bili. Lupali su mi etikete razne, čak sam bio nazvan otpadnikom, buntovnikom i svim lošim što Srbija ima. Jedna, reći ću, gospođa je rekla tada to sve i da usmeravam ljude na pogrešan put pomažući deci kojoj nema leka, umesto da podstičem zdravu decu koja nižu uspehe u sportu, kulturi itd.
Jedna majka mi je rekla doslovce: „Ja znam koliko si ti govana pojeo za moje dete i hvala ti”. Često napišem: kakav god sam bio u životu, nijedna majka nije zaplakala zbog mene. Lažem, puno ih je zaplakalo, puno njih mi reklo kroz suze: „Hvala”. Ja sam taj neotesani nazovi-pisac sa cigarom u ustima, psovkama kočijaša – da, to sam ja, takav. Sada kada bi` poređao imena dece, ljudi, žena za koje sam pisao, za koje sam knjige davao, ja ne znam koliko bi ih bilo. A gde su umrli? Koliko njih? Stefan, Nevena, Kristina, Nemanja, pa redom tako.
Sa Stefanom sam pokidao dušu, koju nisam i nikad oporaviti neću. Njegov osmeh dok me vozi kući i njegov nemir – prosto želi sve ono što je gubio po bolnicama. Sve želi da nadoknadi, smejemo se obojica. Slikamo ruku u ruci, jer mu kosa tek rasla posle terapija. Presrećan sam bio jer je ostao, jer je pobedio. Par meseci kasnije umire, ali ne od te bolesti. Moj dečak, tako sam ga zvao.
Ja, običan čovek, koji sam samo ponekad uspeo da pokrenem lavinu ljudi – vas, prijatelji, da pomognete. Svestan sam ja bio i kasnije da su moje promocije knjiga kap u moru za tu decu što dajem. Ali sam uspevao da pokrenem druge i ukažem na to kome treba pomoć. Ja nemam mir, ja u glavi nosim haos, za tugu da ne pričam. Ja, neotesani nazovi-pisac, čovek sa sto mana. Običan čovek koji sam po sebi gleda drugačije na sve to.
Nisam jajario nikad, uvek sam išao na sve načine za tu decu, naravno dajući lično svoje. Da li sam dao sebe kroz objavu, priču ili materijalno kroz promocije svojih knjiga – nije bitno. Ali bitno je da sam ostao na pravoj strani i ostaću do kraja svog života. Da li ima onaj most tamo gore na nebu i ono raskršće gde te čeka put za pakao ili raj? Ako ima, mene će tamo sačekati ta deca, ljudi, žene i psi koje sam odmalena donosio sa ulice. I ako idem do pakla, bar ima ko da me isprati. Ali ja sam pakao prošao, i to ovde…
