Piše: Boris Miljković
Idem sa Dunava. Pola jedan, vrućina. U glavi misli razne. Smejem se sam sebi.
Koliko puta sam se spustio ovuda do Dunava otkad sam prohodao, pa do sad? Ni Bog to ne može znati. Misli mi lete. Okrećem se ka parku, gledam koševe. Uvek smo voleli na onaj zadnji da igramo. Detinjstvo i Dunav, park i basket, kupanje, pecanje, ribari, ribolov, prve mreže. One čorbe riblje kad kum kuva u avliji kod mene dok mi čekamo da bude gotovo…
Sada pogled ka ćošku nema ni oraja ni klupe. I njih je odnelo vreme. Nema tih naših starih ljudi, nema priča ni smeha da se čuje, a nema ni svađe jer i posvađati su se znali. Približavam se kumovoj kafani i setim se, davno, bosi u šorcevima, sedeli bi i pili, smejali se celom svetu i onako dečački iritirali tom svojom pojavom one zlonamerne. Brankić i Bore, dva dečaka kojima reči nisu trebale, pogledom smo govorili sve. A Dunav, on je bio “naš”.
I taj park, ćošak, sve je to bilo “naše”. I ljudi, ti ljudi su bili “naši”. Razmišljam opet koliko puta smo se ovde spustili na Dunav. Razmišljam koliko je to noći, dana, nedelja, godina provedeno tu pokraj najlepše reke na svetu za nas.
Već prolazim pored kafane, ne vidim nikog. Kad odjednom glas ko iz bunara: “Eej vrati se”. Govorim da ne mogu, idem kući. “Vrati se, uzmi kola, ne trebaju mi danas. Da ne ideš peške”. Pogledi su se sreli. Opet vidim očima dečaka i vidim oči dečaka u očima mog kuma. Ni reč nisam mu rekao, samo sam seo u auto i otišao kući. Zna kum da sam bez auta ostao. Niti je šta rekao, niti sam šta rekao. Samo pogledi ko nekad. Isto je i sa Čimetom, Stipetom, Radom i ostalima.
Neko bi pomislio, šta to spaja ljude koje ne vidite često zajedno? E to je drugarstvo, ono od malih nogu i tako će ostati do groba.
Sve mi se čini da, dok idemo ka starosti, opet se spajaju drugari iz detinjstva, mladosti.
Na raskrsnici života svako je krenuo svojim putem da bi se opet na kraju vratili tamo odakle smo krenuli i gde ćemo se jednog dana zauvek rastati.
