Piše: Boris Miljković
Ulazim u to lepo, mirno sremačko selo na obroncima Fruške gore. Ulice, kuće, sve ti daje neki poseban mir. Stižem ispred kuće čika Miloša Marjanovića koji me dočekuje. Gledam njegovu kotobanju, stari podrum, slike porodične i razgovaramo o Sremu, o životu.
Takođe sam čuo da je Vuk Karadžić ovde boravio i zapisao nekoliko narodnih pesama koje je čuo od jedne slepe žene. U tom pisanju zapisane su dve čuvene – „Kosovka devojka“ i „Smrt majke Jugovića“.
Odlazimo da vidim crkvu, pa spomenik. Kod spomenika sam zastao, zanemeo, ućutao. Šesti jun hiljadu devetsto četrdeset druge, dan kada je ubijeno dvesta osamdeset meštana Grgurevaca.
Stao sam, a želim da odem. Napisao bih, ali ne znam šta. Nemam reči kojom bih opisao tugu te moje ravnice, mog Srema.
Pozdravljam se sa čika Milošem i odlazim. Pogledam u retrovizor to moje selo, jer sad je i moje, jer sam ga osetio, suzu pustio.
Stao sam i vidim taj šesti jun i vidim zloglasnu diviziju „Princ Eugen“. Čuj, princ. Kakva lepa reč za vojsku zlikovaca i ubica. Vidim slike gde ih vode sa njiva, iz kuća, iz štala, sa klupe na šoru dižu i dede.
Vidim oca i sina, vidim neispregnute konje, vidim noć, vidim i ciganske tambure, od tog našeg veselog sveta. Osetim tugu, osetim gorčinu, osetim bes. Obični ljudi. Paori, stočari, radnici. I pitam se zašto? Odgovora nemam sebi da dam, ali jedno znam, koliko su nas pobili toga dana, to nije tačna brojka.
Ne, nije. Ubili su nam generacije koje su trebale doći, roditi se i u Sremu živeti.
Ubili su nerođene, ubili su sve!
Zato nemoj meni o njemu, mom Sremu, jer ja samo prst na usta i pssst…
