Piše: Nemanja Milošević
Gužva se velika stvorila prošle nedelje u Ulici Kralja Petra. Ma nije mogao ni mrav da se provuče među masom koja se skupila ispred Poštanske štedionice da što pre pokupi onih čuvenih pedeset evra državne pomoći. A ja baš krenuo na istu adresu kako bih obavio nešto sasvim drugo…
Gledam one redove i mislim se – ma nema šanse! Od redova imam noćne more, još od malih nogu kada me je deda vodio da sa njim čekam litar ulja pred samoposlugom u Bloku B. Pa makar ne obavio to što sam naumio i poremetio sve svoje planove…
A naš narod, čoveče, pa kao da se rodio u redu. To bre voli da čeka. Ako je moguće, da u red stane i koji sat ranije, da bi duže čekao. Jer, većeg mu zadovoljstva od toga nema. Ili je u pitanju to, ili ona stara fobija da će novaca nestati, pa se onda stvaranjem gužve taj scenario zaista i obistini…
Šta se ovde desilo? Pa, da krenem od početka. Sad kad bih vam rekao, ne biste mi verovali. Ali ja sam od samog početka znao da će redovi da se dese. Jer dobro poznajem mentalitet prosečnog našeg čoveka kada (ne) čita vesti. Isto kao što redovno komentariše članke koje nije pročitao, tako je i rastumačio silne vesti o načinu isplate i podizanja novca državne pomoći. Jer, zašto bi bilo šta pročitao od A do Š, kad može letimično da baci pogled na naslov i sam u svojoj glavi iskonstruiše informaciju, koju će tako dalje prenositi ostalima, sve tvrdeći da je istu tu informaciju, zamislite, pročitao tu i tu.
Tako se još pre početka isplate po gradskim kuloarima počelo pričati o tome da je prošli petak bio zadnji dan za podizanje novaca. I čitavoj toj gomili ljudi nije palo na pamet da proveri informaciju, pročita najobičniji novinski članak ili saopštenje resornog ministarstva, nego je istog momenta đumle pohrlila na šaltere. Uprkos tome što se svud po internetu, pa i televizijama, danima unazad neprekidno vrti vest da je rok za podizanje novca najmanje godinu dana, a za neke i neograničen.
Ali ne. Ovde sve mora sad i odmah. Posebno kad su novci u pitanju. I naravno, razumem ja da je kriza, da se nema novaca i da tih šest hiljada dinara može da pokrpi neke sitne rupe u kućnom budžetu. Ali ne gori kuća. Živelo se do sad i bez te pomoći, pa bi se i još koji dan bez nje nekako pregurao. Pa nisu nam novci uplaćeni kod Jezde i Dafine, majku mu, nego u državnu banku.
Nego, kad smo već kod Jezde i Dafine, možda baš u njima leži objašnjenje ove pojave pred šalterima. Lakom, bre, ovaj narod na novce. Samo daj. Pa se, pre trideset i kusur godina, sa istim mentalnim sklopom kao i danas, polakomio na piramidalne šeme i priče o brzim, a velikim parama. I tako je i prošao. A, kako vidim, do sad se opametio nije. Niti ima naznaka da će ikad.
