Piše: Nemanja Milošević
Subota. Vraćam se kući sa još jednog u nizu terena. Tokom leta, većina događaja koje pratimo odvija se vikendom, što, za razliku od posetilaca raznoraznih manifestacija, novinari baš i ne vole mnogo. No, takav je posao.
Već umoran kao ker, odmah nakon ručka, hvatam se kreveta. Naravno, kraj otvorenog prozora. Sad, na samom kraju leta, temperature su nešto prijatnije, pa klima uređaj i nije baš neophodan. Dovoljno je da vetrić malo piri preko prstiju na nogama…
I baš kad je bilo najlepše, kad me je uhvatio onaj najslađi sanak – živ se prepadoh. “Mamaaaa, mamaaaa”, začulo se odnekud. Pomislih već da je neko dete u opasnosti, pa pogledah odmah kroz prozor da vidim šta se to dešava…
Budala. Zaboravih da se u sred naselja nalazi dečija igraonica, sa sve dvorištem. I dok sam trljao oči, razmišljajući da li da spustim glavu još malo ili da ustanem, u trenutku me je razbudilo gromoglasno “Nikolaaaaaaa!”.
Vidim – od dremke nema ništa. Kuvam kafu, palim cigaru i zatvaram prozor. Izgleda da ću ipak morati da upalim klimu. Šta da se radi. Uzimam prvi srk, a glava počinje da pulsira u ritmu – tuc, tuc, tuc-tuc-tuc, tuc, tuc… Pogledam opet kroz prozor, a dole svi “Đu-đu-đu-đu-đuskaju, smeju se i dodirujuuu”… Ne. Opet mi je ušlo u glavu. Izgleda da mi je mozak već ispran…
A onda, blok dečijih pesmica, preseca poneki narodnjak, pa opet neki “tuc-tuc”… A klinci i dalje vrište…
Eto, tako izgleda jedan moj i vikend mojih komšija. A boga mi, bude tu i poneki radni dan.
I svaki put kada pomislim na tu igraonicu, počnem da davim ljude oko sebe o tome kako su se rođendani slavili u naše vreme. Keva napravi sendviče ili picu, kupe se crni i žuti sok i nezaobilazni đus, baba donese “tarabu” tortu… I kad sve to pojedemo, odigra se neka društvena igra, pa posle napolje na žmurke. Bez vike, dreke, galame. I bez animatora…
Te pomenute vike i dreke, ne sumnjam, bilo bi i u naše vreme. Ali, prosto – nije se smelo. Dovoljno je bilo da te ćale pogleda kad počneš da se drekenjaš i već znaš šta ti sleduje. Bili su stroži ti naši roditelji, ali, vodili su računa o nama tokom čitavog dana. Zato nije bilo potrebe da bilo ko od nas viče “Mamaaaaa” do besvesti, jer mama je bila tu. Nije sedela sa društvom u delu igraonice za odrasle, ne obraćajući pažnju na to gde joj je dete.
Međutim, vremena su se promenila. I, hajde, reći ću da donekle razumem današnje roditelje. Radi se po ceo dan, pa je svakako lakše platiti igraonicu na par sati, nego spremati celu kuću i njakati se oko organizacije dečijeg rođendana. Sve je to u redu. Ono što nije u redu je upravo taj odnos roditelja prema deci. Sećate li se kada sam prošle godine pisao o onom detetu koje je po ceo dan tražilo mamu na mitrovačkoj plaži? One što je zaboravila da je uopšte došla sa detetom, pa je spasilac morao da glumi dadilju? E, o tome vam pričam. Takvi su problem. Ko razume – shvatiće.
A što se igraonice tiče, primetio sam da poštuju kućni red. Skidam kapu. Ali, znači li to da ja mogu da izbacim zvučnike od po 100 vati na prozore i puštam muziku po čitav dan, svaki dan? U svom stanu, po toj logici, mogu da radim šta hoću, a kućni red nisam prekršio. Ili, kako bi bilo da svako od nas u naselju svakodnevno okuplja društvo, pušta decu da divljaju i “odvrće” zvučnike? Čisto sumnjam da bi to prošlo neopaženo…
Žalili se ljudi, koliko znam. Dolazila i milicija. Međutim, malo toga se promenilo. Prestali su samo da se čuju hitovi domaće estradne scene u večernjim časovima. Odnosno, bar za vreme tog kućnog reda.
U ovom trenutku, deca i gosti u igraonici, a i čitavo naselje Matije Huđi “uživa” u zvucima tamburaša. Do malopre je na repertoaru bio Tozovac. Prazna čaša, na mom stolu… A ja sam negde rujno vino pio… Zaneo sam se opet. Izvinjavam se.
I da, od nedavnih žalbi komšija, prestao je napokon da puca vatromet. Isti onaj koji je redovno tukao u sred stambenog naselja. Kao da je pred zgradom parkirana baterija PVO…
Vriska i drekenjanje, kao i, realno, preglasna muzika, ostali su i danas. I tako, stanari desetak ulaza stambenih zgrada (koliko sam otprilike izbrojao) i nekoliko porodičnih kuća, svakog leta, primorani su da zatvaraju prozore, troše struju na klima uređaje, troše živce, bez mogućnosti da čuju sopstvene misli… A sve to da bi jedna igraonica mogla nesmetano da posluje i ugosti decu željnu pažnje, sa roditeljima koje za istu tu decu, čini mi se, nije briga.
