Piše: Nemanja Milošević
Već je svima dobro poznata ona priča o životnom veku bele tehnike i drugih aparata. “Izdrži dve godine dok traje garancija, pa ga možeš baciti” – rečenica je koju možemo čuti iz dana u dan.
A, sve je, čini mi se, počelo sa dolaskom novog milenijuma i zvaničnog prelaska na aktuelni nedefinisani kapitalistički način proizvodnje. Politika prodaje što većeg broja proizvoda, izgleda, odrazila se drastično na kvalitet, pa frižideri, šporeti, veš mašine, mikseri i ostala električna galanterija više ne traju ni deseti deo od nekadašnjih minimum dvaes` godina.
Ipak, u poslednje vreme, na mene je najjači utisak ostavio kvalitet alata. Igrom slučaja, za samo nekoliko dana pričao sam sa nekoliko ljudi koji su podneli reklamacije na bušilice, šrafilice, šlajferice, brusilice… I, što je najzanimljivije od svega, svi su dobili isti odgovor! “Znate, to nije alat za profesionalnu upotebu” – jedinstveni su bili proizvođači.
Uzevši u obzir da je reč o ljudima koji alat koriste povremeno, po potrebi – brusilicu da s vremena na vreme nešto preseku, bušilicu da izbuše poneku rupu itd. – dolazimo do pitanja šta je to profesionalna upotreba, a šta je upotreba alata za hobi?
Po svemu sudeći, sav alat koji je dostupan širokim narodnim masama po pristupačnim cenama (što znači da košta manje od bar stotinu evra), praktično ne bi smeo ni da se koristi, jer prema proizvođačima, svako njegovo korišćenje smatra se profesionalnim. Pa, pitam se, čemu onda kupovina takvog alata, i čemu on uopšte u prodaji? Da ga damo deci da se igraju, ili da ga okačimo na zid i držimo tu za ukras?
I lično sam, u više navrata, imao iskustva sa poluprofesionalnim i hobi alatom, koji ne košta mnogo, ali bi trebao da odradi poneki sitan posao u kući. Međutim, posle samo nekoliko korišćenja, ove električne alatke počinju da varniče. Živa istina! A, prosečan čovek, kakav sam i sam, takav jeftini alat najčešće baca i kupuje drugi – jer jeftino je!
A onda se, ako i to uzmemo u obzir, vraćamo na onu moju rečenicu u kojoj pominjem taj nedefinisani kapitalizam, te dovodimo kvalitet aparata u vezu sa golim opstankom firmi koje ih proizvode. Tako možemo da se pitamo, kako bi firma ostala ako pravi i prodaje proizvode koji su večni? Odgovor je samo jedan, i svima je dobro jasan.
Prošlo je vreme frižidera koji hlade i posle 60 godina, babine veš mašine koja je u funkciji i nakon pola veka i šporeta kojima samo u slučaju nužde eventualno zameniš ringlu i teraš dalje. Sada živimo u dobu garantnog roka i uglavnom smo se već pomirili sa tim. Ali, kako stvari stoje, i taj rok bi u dogledno vreme mogao da se skrati, jer, svedoci smo, aparatura strane proizvodnje sve teže uspeva da nas isprati. A dokle će živci potrošača izdržati, ostaje nam da vidimo.
