Piše: Nemanja Milošević
Ovih dana, listajući dnevnu štampu, primetio sam da naše kolege sve više obrađuju temu krađa u supermarketima. Kažu, narod je u zadnje vreme počeo da krade sve redom – od igle do lokomotive, odnosno, od ekskluzivnih proizvoda, pa sve do glavice crnog luka.
Sad, ti ekskluzivni proizvodi poput skupih pića i parfema, već dugo se nalaze u onim zaštitnim kutijama i njihova krađa nije ništa novo. Ali, ono što me je fasciniralo jeste činjenica da je naš narod masovno počeo da krade hranu.
Ipak, i lično sam, još pre čitanja u medijima, došao do zaključka da smo kao narod počeli da čeprkamo po dnu kace, kada sam još pre par meseci u jednom supermarketu primetio postavljene “zujalice” u pakovanjima maslaca, sira i drugih prehrambenih proizvoda. Ali, nekako, nisam želeo sebi da priznam da smo spali baš na te, najniže grane.
A onda sam se bacio u razmišljanje…
Pre neki dan, ulazim u jedan supermarket, i baš iznad gajbica sa pomenutim crnim lukom stoji natpis “Kvalitetno!”, uz sve cenu od čitavih 149,99 dinara za kilogram. Mislim se u sebi – treba mi luk, pa ću uzeti par komada, bez obzira na cenu. A i piše da je kvalitet, pa rekoh da ne žalim novce.
I krenem ja tako da pipam, prebiram, njušim… Al` zdravu i čitavu glavicu luka ne nađoh. Sve je to nešto mekano, trulo, proklijalo. Pitam se, kakav li je tek onaj luk za koji nisu napisali da je kvalitetan…
Nego, skrenuo sam malo sa teme. Poenta priče je u onih 150 dinara za kilu luka, koja mi je naterala suze na oči! Otkad znam za sebe, luk i krompir su bili nešto što svaka kuća može sebi da priušti. Nešto što se kupovalo na džakove, jer nije skupo i uvek treba. Dve najosnovnije namirnice bez kojih nema skoro ni jednog jela.
Nerviram se ja tako oko cene, ne mogu u svojoj glavi da posložim kako kila luka može da košta toliko, i onda se setim svega što smo u poslednjih par godina prošli sa drugim osnovnim namirnicama, poput brašna, hleba, mleka, šećera, zejtina…
Ali, da ne ponavljam već sto puta ispričanu priču. Vratiću se na krađu namirnica po supermarketima.
Naš narod, koliko ja znam, možda jeste sklon tome da se proda za sitne novce u nekim situacijama. Možda smo pomalo gramzivi, pohlepni i potkupljivi. Ali, istovremeno smo i jako ponosni. Malo ko bi u našoj zemlji dozvolio sebi da krade hranu, osim u slučaju da je baš egzistencijalno ugrožen.
I tu opet dolazimo do konstantnog rasta cena namirnica. Odeš u prodavnicu, staviš u korpu kilogram luka, kilogram krompira, kilogram mesa, litru mleka, koji jogurt, jednu pavlaku, malo salame i neku sezonsku salatu, dođeš na kasu – a račun skoro 2.000 dinara! A ova količina hrane jedva da zalegne za dnevne potrebe za hranom jedne četvoročlane porodice. I to bez ikakvog bahaćenja.
Te pare, da se ne lažemo, na dnevnom nivou ne može da odvoji baš svako, pa su mi razlozi za te sitne krađe hrane postali bar malo jasniji.
A, kad smo kod ekskluzivnih proizvoda, reći ću da u njih danas spadaju i maslac, sirevi, reći ću čak i običan margarin, čokoladno mleko… O tim namirnicama, mnogi mogu samo da sanjaju. Zato me ne bi začudilo ako se iste one zujalice sa maslaca uskoro nađu i na proizvodima poput jogurta od 2,8 posto mlečne masti.
