Prošlo je već petnaest godina otkako je Slovenac Damir Lužar doneo odluku da užurbani gradski život Ljubljane zameni za mirne pejzaže Sremske Rače. Sada, sa ove vremenske distance, kaže da se nijednog trenutka nije pokajao, te da bi, da može ponovo da bira, napravio isti korak – užurbani život u gradu zamenio bi seoskim pejzažima i cvrkutom ptica.
Njegova odluka deluje pomalo neobično u današnje vreme, kada se mnogi iz manjih sredina odlučuju na put ka Zapadu, u potrazi za boljim ekonomskim uslovima.
– Srem sam odabrao jer je to zavičaj moje majke, rođene u Višnjićevu – kaže Damir. – Još kao dete često sam dolazio ovde i tada sam se zaljubio u prirodu i velike šume. Kada se ukazala prilika da kupim kuću u Sremskoj Rači, nisam mnogo razmišljao. Živeti u blizini Bosuta, Drine i Save, u srcu Bosutskih šuma, za mene je bilo ostvarenje snova. Ovde sam našao sve ono čemu sam težio – miran i tih život u skladu sa prirodom, okružen dobrim i druželjubim ljudima. Ustajem svako jutro pre svitanja, oko pola pet, jer imam mnogo posla – od košenja trave, preko cepanja drva, do svakodnevnih kućnih poslova, jer živim sam, što podrazumeva da svaki dan kuvam i spremam. Život na selu ima mnogo prednosti, od toga da živim bez stresa, pa sve do činjenice da sam proizvodim hranu u sopstvenoj bašti. Nikada mi nije dosadno, uvek imam društvo, dolaze mi komšije ili ja idem kod njih, tako da nisam usamljen. Čitam dosta stručne literature, idem u šumu, berem gljive, sušim ih, pravim svoju šunku, kobasicu, majstor sam za domaći sok od višanja… Takođe sam zasadio i svoj voćnjak, imam oko 150 stabala šljive, tako da ni rakije nikad ne fali – kroz osmeh priča Damir.
Kaže da je u Ljubljani pre penzionisanja radio kao električar, te da mu život u gradu uopšte ne fali. Nostalgiju za rodnom zemljom nema, samo mu ponekad nedostaju prijatelji koje je ostavio u Sloveniji, mada mu oni često dolaze u posetu i dodaje:
– Najveća razlika između Srbije i Slovenije je u ekologiji. Ovde ljudi na sve strane bacaju đubre – u reke, po šumama, na puteve, svuda ima divljih deponija, dok tamo nema ni pikavaca na ulici. Zatim, razlika je i u veseljima, jer ovo što se ovde može videti kada su svadbe ili proslave punoletstva, to nigde nema. Ali meni je sve to simpatično, a i Račani su me brzo prihvatili kao svog, tako da sam se lepo uklopio jer je narod dobar. Uzeo sam da slavim i krsnu slavu, iako dok sam živeo u Sloveniji nisam ni znao šta je to slava. Izabrao sam Đurđevdan, pošto je to slava kuće u kojoj živim, a i devojačka slava moje majke, tako da veselje u kući traje tri, a ponekad i četiri dana.
Damir kaže da planove za budućnost ne voli da pravi, jer čovek nikada ne zna šta nosi dan, a šta noć, ali da je siguran u to da neće promeniti kućnu adresu. Sremska Rača ostaje njegov dom.
S. Mihajlović
