Siniša Ljubojević, rodom Ličanin, sada Vrdničanin, korporativni svet zamenio je šumom, kupinama i ružama. Inženjer telekomunikacija dugo je radio i živeo širom sveta, živeo je i u Novom Sadu. Verovatno spoznavši širu sliku kako svet funkcioniše, a verovatno i zbog genetike, za svoje mesto izabrao je šumu. Nadomak Vrdnika, okružen šumom, smestio je svoj dom, ali i velike zasade kupina i ruža damaskena, od kojih pravi prirodne proizvode, više za svoju dušu, nego za veliku zaradu.
-Kancelarija ne valja za psihu, telefon i računar su pogubni za zdravlje, novac je inače samo papir. Jedini pravi način života je neposredan kontakt sa prirodom, život u skladu sa prirodnim i božanskim zakonima. Na imanju sagrađenom u skladu sa prirodom bavim se proizvodnjom prirodnih proizvoda – kupinova marmelada, rakija i vino, kao i sok i marmelada od ruže. A sve se radi bez velikog opterećenja zaradom, radim koliko stignem, radim iz ljubavi gde novac zaista nije glavni motiv, kaže Siniša Ljubojević.
U Sinišinom carstvu mirisa i boja je 4.000 sadnica kupine i oko 600 sadnica posebne ruže damaskene na imanju u kom betona nema ni u priči. Čitavo imanje je energetski samoodrživo i modernim jezikom rečeno ekološki prihvatljivo. Samo što Siniši, stiče se utisak, nije potrebno da ga o zaštiti prirode uči sistem, jer takav način razmišljanja i funkcionisanja je u njegovoj ličkoj genetici.
U momentu fotografisanja imanja kupine su bile u punom cvatu, na berbu stižu ovih dana, a bere ih do polovine avgusta. Nakon toga sledi sečenje, a lastari koji niču, rod će dati naredne godine. Kupine je vaspitao, kako kaže spartanski, i tako je pune četiri godine koliko je na svom imanju.
-Ne prskam je, negujem je stavljanjem malča koji čuva vlagu i đubri. Formirao sam je od početka, pravio spartanaca od biljke da preživi i najteže uslove. Odgojena je u potpunosti u prirodnim uslovima bez prskanja, zalivanja i posebnog đubrenja. Sada jeste zdrava i formirala se u ovom ambijentu. Ove godine očekujem prvi pravi rod, a na ovoliko sadnica može dati od 20 do 40 tona i to može biti ozbiljna zarada. Ali opet kažem, novac nije glavni motiv. Ja ću obrati koliko stignem, ostalo neka pojedu ptice, što se ne obere neka ostane prirodi. Od naredne godine ću joj u vreme berbe davati vodu, inače je odgojena i rasla u prirodnim uslovima sa minimalnim uticajem čoveka, dodaje Siniša.
I baš zato što novac nije osnovni motiv, a imanje vodi sam, poziva sve koji žele da ga pronađu na Fruškoj gori iznad Vrdnika i da naberu kupina koliko im treba bez naknade. Opet po prirodnim zakonima, da ima za svakog.
-Kupine su za one koji znaju šta je priroda, za familiju, prijatelje, čak i za one koje ne poznajem. Za one koji znaju šta je rad i koliko je važna razmena, zdravo telo i zdrava glava. I tako će biti sve dok ne uzmem pogon za preradu, dodaje Siniša.
Ruže su posebna priča. Sadio ih je samo radi estetike i tražio ruže koje će biti visine ograde da ga zaklone od pogleda. Pre četiri godine o damaskenama nije znao ništa, ali vremenom ih je počeo upoznavati i praviti marmeladu i sok od ove mirisne biljke.
-Izabrao sam je intuitivno, a vremenom sam je upoznao. To je najstarija vrsta ruže, sorta stara pet hiljada godina, jestiva je, jako je zdrava i potvrđuje čuvenu rečenicu da lepota dolazi iznutra – pojedeš kašičicu i prolepšaš se. A damaskena je lepa spolja i onima koji je konzumiraju daje posebnu lepotu, ali i pomaže zdravlju srca, krvnih sudova, mozga, za kožu, nokte, podmlađuje. Našao sam stare recepte, pa je recept za marmeladu iz jermenskog manastira iz venecijanske lagune, čiji monasi takvu marmeladu proizvode stotinama godina. Od starijih žena po Bosni sam našao recepte za spravljanje soka, kaže Ličanin iz Vrdnika koji ruže bere ranom zorom pre jakog sunca, kako bi u laticama zadržale ono najkvalitenije što imaju.
I sve radi sam, pa koliko stigne… Ideja mu je da spoji zdrave proizvode i turizam. Kaže svi sade malinu, dok je kupina ređe zastupljena, a cena joj raste i sve je traženija.
-Nama u Lici glavna voćka je bila šljiva, kupina i šumska jagoda. Odrastao sam na kupini i tako vidiš koliko te neke stvari iz detinjstva kasnije profilišu. Ja sam posadio nešto čega nema toliko u okruženju, kaže Siniša.
I uprkos solidnoj ceni i mogućnosti veće zarade, Siniša je isključiv. Uprkos ponudama za velike pijace, kupinu nije dao preprodavcima.
-Prošle godine sam prekinuo berbu na pola i otišao na more. Svi koji su mi bili bitni u životu bili su pozvani da dođu i naberu koliko im treba. Da je bilo tako, obrala bi se ta druga polovina, jer sam svakako mislio da je poklonim. Kako se mnogi nisu odazvali, neobrano voće pojele su ptice i neću reći da je propala, vratila se prirodi, objašnjava Ljubojević.
Cela Sinišina priča je usmerena na to da je život na selu i u prirodi jedina ispravna budućnost za čoveka sa naših prostora. Dodaje da smo suštinski domaćinsko društvo i smatra bi svako od nas trebalo da ima makar pedalj zemlje koju može da oplodi, bez obzira na veličinu. Tada se samo po sebi nameće načelo prirodnih zakona za koje smatra da su uvek bili i da će uvek biti ispred svega ostalog. I dok razmišljate o tome, razmislite i da ga ovih dana pronađete i naberete domaće kupine „spartance“ i okusite ono o čemu ovaj čovek priča.
S.B.
