Bešenovo-Da li sve manje odžačara zbog kojih se sve ređe hvatamo za dugme znači da imamo sve manje sreće, posebno je pitanje bez odgovora. Ali činjenica je da je ovih zanatlija sve manje, iako odžaci traže redovno čišćenje, bez obzira na vreme koje prolazi i društvo koje se menja. Ove godine Spasa Ćirić iz sela Bešenovo slavi pune četiri decenije svog zanata i kaže da posla ima toliko da ne može da postigne. Od nekada desetak aktivnih odžačara, po svoj prilici on je ostao poslednji koji je još aktivan, ako se uzmu u obzir majstori koji su se zaista školovali za ovaj zanat.
-Odžačarski zanatom sam počo da se bavim 1986.godine, sa 16 godina i nakon završene srednje TŠC škole u Mitrovici koja je tada imala taj smer. Danas ga nema nigde i odžačar danas može samo da se priuči. Bilo nas je u Bešenovu desetak, do skoro smo ostali samo nas dvojica, ali je i kolega Milan Jovanović nedavno otišao u penziju. On je isto počeo sa 16 godina, ali 1981, nešto pre mene, kaže bešenovački odžačar.
Kako je zanatlija odžačara sve manje, posla je sve više. Toliko da se jedva postigne obići ceo Srem- od Šida do Šimanovaca, od Mačve do Fruške gore.
-Sezona je tokom cele godine, nešto jača tokom leta, kada se odgovorni domaćini pripremaju za grejnu sezonu. Zimi se radi nešto manje, ali i tad ima posla. Sada je više poziva, ne samo za čišćenje odžaka, nego i za ostale poslove- čišćenje peći, šporeta, furuna za pečenje hleba, popravke, preziđivanje i slično. Sada tokom leta i vrućine odžaci se rade ranom zorom dok ne pripeče, a furune, peći i sve što je u zatvorenom prostoru može bilo kad, dodaje Spasa.
A odžaci moraju da se čiste, pogotovo kada se zasmole, a u zavisnosti od odžaka potrebno je od pola pa i do dva sata da se jedan očisti, nekad i duže, što zavisi i od stepena zapušenosti. A odžačar bi trebalo da se pozove bar jednom godišnje kako bi očistio odžak i spalio unutrašnji sadržaj. Jer ako nije tako, dimnjak može da pukne ili da doće do požara.
-Tokom četrdeset godina ne znam na koliko sam se krovova popeo, tako da odžačar nema strah od visine. Mada taj strah se sa godinama prevazilazi. Najviši na koje sam se penjao su oni na Matrozu, Mitrošperu, visoki i po nekoliko desetina metara. A na sve se penje spolja uz pomoć merdevina, tako da čim pre savladate strah od visine, tim bolje. Jeste da je strah od visine urođen i prirodan, koji čoveka održava u životu od iskona, mi moramo da ga prevaziđemo, govori Ćirić.
Danas velike fabrike nemaju odžake kao nekad, pa se Spasa danas penje na krovove porodičnih domaćinstava i javne objekte koji još uvek koriste čvrsto gorivo. U jednoj sremskoj opštini čistio je odžake na objektima svih seoskih škola. Posla ima i kod furuna za peći hleb, a posebna priča su i kaljeve peći, za koje je takođe „tata-mata“.
-Kaljeve peći se koriste i vraćaju im se ljudi. Ima ih dosta koji ih zidaju nove, ali ima i starih koje popravljam i koju i sam koristim u svom domaćinstvu. One su odlčan izbor kada su ljudi kod kuće, jer dugo drže toplotu i suština je da se ne potpaljuju često. Jer dobra kaljeva peć može i celu zimu da greje, a da se vatra ne ugasi, već da se dogreva. Najmanje troše ogreva, drva i briketa. Konkretno u mom domaćinstvu kaljeva peć je sazidana tako da izbija na više soba, dok je moj brat iz nje izveo centralno grejanje za celu kuću, dodaje Spasa i napominje da kao i odžak i kaljeva peć zahteva održavanje, čišćenje i reparaciju.
Posao će raditi dokle god bude mogao. Kako pravih majstora više i nema, svestan je, kaže da će poziva uvek biti. Kao i u većini slučajeva kada su zanati u pitanju, stariji cene taj rad, dok mlađi često ni ne znaju o čemu se tu radi i ko je čovek u crnom sa kompletom četki na sebi, niti kako da dođu do njega kada treba očistiti odžak.
I odžačar i oprema ne menjaju se mnogo sa promenom trendova. Postoje neki poslovi koje moderno vreme ne dotiče. Sve je isto kao i kada je počinjao, uz možda dodatak novih usisivača za garevinu za kaljeve peći.
-Sve je to klasično kao i nekad, tu su četke, štoseri, boce, partiši, razni ključevi za vratanca. Sve to stoji u kolima i samo čeka na akciju, šali se jedan od retkih odžačara.
Oprema je ostala ista, ali sve se manje ljudi hvata za dugme kada ga vide. Još samo stariji svet kad spazi odžačara sa četkama i štoserom se hvata za dugme ne bi li time sebi osiguralo malo sreće, kako se to nekad verovalo.
-Ta tradicija nestaje. To još i radi neko stariji i poželi sreću. Mlađi ne znaju ni šta je odžačar, a kamoli da se uhvate za dugme kada naiđu na njega. Čak je i sve manje čuvenih Negro bombona – odžačara vašeg grla, da podseti i mlađe generacije na ovaj zanat. Mada, koliko god da omladina ne zna, ovaj posao će trajati sve dok imamo odžake, a to će po svoj prilici biti još dugo, zaključuje Spasa Ćirić, odžačar iz Bešenova za koga se nadamo da ima sreće kao što ju je i drugima donosio.
