Svaki grad ima ulice koje su mnogo više od imena na tabli i pravca kojim se svakodnevno prolazi. One pamte generacije, promene i događaje, čuvaju tragove nekadašnjeg načina života i vremenom postaju deo identiteta mesta i ljudi koji u njemu žive. Neke prepoznajemo po starim drvoredima i hladu njihovih krošnji, druge po arhitekturi i pričama iz prošlosti, a treće po susretima, šetnjama i svakodnevnom gradskom životu.
Upravo kroz ove ulice može se ispričati deo priče o Sremu, o njegovim gradovima, ljudima, navikama i promenama koje su donosile decenije. Iako se razlikuju po izgledu, prošlosti i ulozi koju su imale, zajedničko im je to što su postale simboli svojih sredina i mesta za koja stanovnike vezuju brojne uspomene.
Stogodišnji čuvari Železničke ulice
Malo je ulica u Sremskoj Mitrovici koje kod starijih sugrađana bude toliko uspomena kao Železnička ulica. Put koji vodi ka železničkoj stanici već više od jednog veka krase impozantni platani, čije široke krošnje tokom letnjih meseci stvaraju prirodni hlad i prepoznatljivu atmosferu ovog dela grada. Za mnoge putnike upravo su ova stabla prvi susret sa Sremskom Mitrovicom, jer se nalaze na ulazu u grad iz pravca železničke i autobuske stanice.
Železnička ulica posebna je po tome što se u njoj nalazi spomenik prirode koji čini više od šezdeset stogodišnjih platana. Ovaj jedinstveni drvored godinama predstavlja jedno od najlepših zelenih obeležja grada i važan deo njegovog identiteta. Njihove moćne krošnje ne samo da ulepšavaju prostor već tokom vrelih letnjih dana snižavaju temperaturu, pružajući prijatan hlad pešacima i prolaznicima.
Platan je listopadno drvo koje može da dostigne visinu i do 40 metara, a pojedini primerci i više od 50 metara. Zbog izuzetne otpornosti na zagađenje, visoke temperature i sušu, smatra se jednom od najpogodnijih vrsta za sadnju u gradskim sredinama. Upravo zahvaljujući ovim osobinama, brojni bulevari i parkovi širom Evrope prepoznatljivi su po drvoredima platana, a jedan od najpoznatijih primera je londonski platan, koji se pokazao izuzetno prilagođenim urbanim uslovima.
Osim svoje prirodne vrednosti, platan ima i bogatu kulturnu istoriju. U antičkoj Grčkoj smatran je drvetom mudrosti, a prema predanju, upravo su pod njegovim krošnjama svoje razgovore i rasprave vodili veliki filozofi Platon i Aristotel. Ovo drvo pominje se i u brojnim književnim delima, dok je kroz vekove postalo simbol trajnosti, znanja i mira.
Zahvaljujući svojoj lepoti i dugovečnosti, platani u Železničkoj ulici danas su mnogo više od običnog drvoreda. Oni predstavljaju živi spomenik prirode, svedoke razvoja Sremske Mitrovice i neizostavan deo njene prepoznatljive slike. Za mnoge Mitrovčane upravo je šetnja ispod njihovih raskošnih krošnji jedan od najlepših simbola grada i uspomena koja traje generacijama.
Kada je Sava bila veza sa svetom
Kada bi ulice mogle da govore, Parobrodska ulica u Sremskoj Mitrovici bi sigurno imala jednu od najbogatijih priča. Njome su nekada prolazili trgovci, brodari, zanatlije i ugledni građani, a sa obale Save polazili su parobrodi koji su Mitrovicu povezivali sa drugim gradovima i trgovačkim centrima. U vreme kada je reka bila jedna od najvažnijih saobraćajnih i privrednih veza, ovaj deo grada postao je mesto u kojem su se gradile kuće imućnih porodica i stvarao jedan poseban gradski duh.
Parobrodska ulica nastala je u periodu kada je Sremska Mitrovica počela snažnije da se razvija kao trgovačko i zanatsko središte. Sava nije bila samo granica grada, ona je bila njegova veza sa svetom. Uz reku su stizala roba, vesti, ljudi i ideje, a pristanište je bilo mesto susreta različitih kultura i naroda.
Tadašnji Mitrovčani znali su da kažu da se život grada čuje sa reke. Rano ujutru čuli su se zvuci brodova, radnika na pristaništu i trgovaca koji su pripremali robu. Uz Savu su se razvijali magacini, radionice i trgovine, a blizina reke davala je ulici poseban značaj.
U Parobrodskoj su se gradile kuće ljudi koji su imali novca i uticaja. To nisu bile samo kuće za stanovanje, već pokazatelji društvenog položaja – sa velikim dvorištima, lepo uređenim fasadama i prostorijama u kojima su se održavali susreti, dogovori i porodična okupljanja.
Ulica koju je nekad doticao i čuveni Orijent ekspres
Aleja kestena u Železničkoj ulici u Rumi nije samo najlepša rumksa ulica, već i prepoznatljiv simbol grada. Železnička je bila i ostala jedna od najprometnijih ulica, najpre zahvaljujući železničkoj stanici izgrađenoj 1883.godine koja je navodila sve putnike namernike da ovom trasom dolaze u centar grada. Čak je i čuveni Orijent ekspres, koji je povezivao Istambul i Pariz, proslavljn u romanu Agate Kristi, prolazio kroz rumsku stanicu od 1885. godine, pa nije isključeno da su i neki od tih putnika imali priliku da šetaju Železničkom ulicom. Krasi je preko kilometar dug drvored kestena i platana, širina od oko 50 metara, zelenilo, hlad i zeleni pogled koji danas u moderno vreme postaje pravi blagoslov.
Sedamdesetsedmogodišnji Jovo Brkljač, ponosni stanovnik Železničke, izuzetne mentalne i fizičke kondicije ima dovoljno dugo iskustvo da može reći zašto je ovo najlepša rumska ulica.
-Aleja kestena je stara više od 100 godina, a sećam se da su platani sađeni početkom šezdesetih godina prošlog veka. Posle Drugog svetskog rata, a verovatno i pre, to je bila glavna gradska štrafta, pored Glavne ulice, ne samo zbog autobuske i železničke stanice, već i zato što su ovde bile
ozbiljne firme. Tu je bila pivara, mašinska stanica, kasnije Pobeda, kožara, trikotaža, to je bio put za elektrodistribuciju, ali i čuvena kasarna – kaže Jovo Brkljač.
Gledajući ka jugu, odnosno železničkoj stanici, na desnoj strani je čuvena aleja kestena, sa leve proširenje, platani i pojas zelenila kao i pomoćna saobraćajnica za neparnu stranu ulice. Ka stanici sa desne strane bio je popločan trotoar, sa leve zeleni pojas kuda se nekada kretala stoka.
-Tom stranom je bio letnji put kuda su se kretale zaprege, domaće životinje koje su išle na Berak na ispašu. To je toliko bio utaban put da je bilo potrebno angažovati guseničar sa jednim rilom da sredi teren. Danas je to izuzetan zeleni pojas koji upija buku i izduvne gasove. Pamtim vreme kada je kolovoz bio od kocke, koja je toliko dobra podloga, da na današnjem asfaltu nema ulegnuća. Nekih pedesetih godina je kocka presvučena asfaltom. I pešačka staza pod kestenima je bila od cigala, što se i danas vidi ispod pojedinih oštećenja – kaže Jovo Brkljač i dodaje da žali za vremenima kada su pre masovne pojave televizora i danas interneta, klupe duž Železničke ulice bile pune ljudi.
Pre tri i po godine aleja je postala bogatija za 140 sadnica divljeg kestena. Stara i dotrajala stabla su zanovljena novim sadnicama, kako bi drvored nastavio da živi, a Aleja i dalje bila zeleni simbol Rume. Iako frekvencija pešaka nije više kakva je bila u zlatno doba železnice, i dalje je ovo trasa duga oko kilometar i po idealna za gradsku šetnju i human život u urbanoj sredini.
Vojvode Stepe – srce Inđije
Postoje ulice kojima se samo prolazi i one koje se žive. Ulica vojvode Stepe u Inđiji pripada ovoj drugoj vrsti. To je glavno gradsko šetalište, mesto na kome se svakog dana prepliću koraci, pozdravi, osmesi i uspomene. Tu se ne meri vreme satima, već susretima kod sata. Malo je onih koji se danas sećaju da je glavno inđijsko šetalište nekada nosilo ime Lenjinova ulica. Godine 1993. promenila je naziv u Ulicu vojvode Stepe, u čast slavnog srpskog vojskovođe Stepe Stepanovića. Danas je prepoznatljiva po dugom drvoredu lipa koje tokom leta ispune čitavu ulicu svojim opojnim mirisom. Upravo taj miris lipe, koji se svakog juna i jula širi centrom grada, mnogim Inđinčanima je jedna od najlepših uspomena na detinjstvo.
Od jutra, kada prvi kupci svrate u prodavnice i kafići otvore bašte, pa do kasnih večernjih sati kada se šetalište ispuni porodicama, mladima i najstarijim sugrađanima, ova ulica ima svoj poseban ritam. Svako ko živi u Inđiji bar jednom dnevno prođe njome, makar samo da popije kafu, završi neki posao ili sretne poznato lice.
-Ovde se osećam kao kod kuće, jer gotovo na svakom koraku sretnem nekoga koga poznajem. Volim što je ulica živa, što ima cveća, dece i razgovora. To je srce našeg grada – kaže Danijela Nikić, koja priznaje da joj je šetnja Vojvode Stepe svakodnevni ritual.
Ulica vojvode Stepe pamti generacije. Njome su prolazili školarci koji su danas roditelji i bake i deke, tu su zakazivani prvi sastanci, slavile se pobede, delile lepe i tužne vesti. Na njoj se čovek retko oseća kao prolaznik, jer gotovo uvek sretne nekoga koga poznaje.
-Kada mi dođu gosti iz drugih gradova, uvek ih prvo dovedem ovde. Kažem im da će najbolje upoznati Inđiju ako prošetaju Vojvode Stepe – ističe Mira Drinjak.
I možda je baš u tome čar ove ulice. Ona nije najduža, nije najšire šetalište u Srbiji, ali ima ono što se ne može izgraditi ni asfaltom ni fasadama, ima dušu. Dušu koju stvaraju ljudi, miris lipe, dečji smeh, letnje bašte kafića i bezbroj malih priča koje se svakodnevno rađaju na njenim pločnicima.
ESN
