Samo tri stotine metara od centra Inđije, iza gradske vreve i asfalta, nalazi se mesto na kom vreme kao da usporava. Mirna površina vode, šum trske, pesma ptica i poneki talas koji napravi riba, dovoljni su da čovek zaboravi da se nalazi nadomak užurbanog grada.
Karlova bara, ili kako je mnogi i danas zovu Pinc, nije samo jezero. Ona je dokaz da se ljubavlju, upornošću i verom može oživeti prostor koji je godinama bio zapušten. Nekadašnja deponija danas je zelena oaza prirode, mesto susreta ribolovaca, rekreativaca, porodica i svih onih koji traže malo mira.
Bara je nastala na prostoru nekadašnjeg gliništa ciglane, a tokom poslednjih godina zahvaljujući velikom trudu članova Udruženja „Karlova bara“ potpuno je promenila izgled.
Na svakom koraku vide se tragovi ljudskih ruku, uređene staze, klupe, drveni mobilijar i zelenilo koje se ogleda u vodi.
Ali, možda je najveća vrednost ovog mesta to što je postalo dom brojnim biljnim i životinjskim vrstama i prostor u koji ljudi dolaze da udahnu malo tišine.
Predsednik Udruženja „Karlova bara“ Miša Prebisalić kaže da je sve počelo jednom idejom da se prirodi vrati ono što joj pripada.
-Kada smo počeli, mnogi nisu verovali da od ovog prostora može nastati nešto lepo. Bilo je smeća, zapuštene obale i mnogo posla. Ali smo verovali da Inđija zaslužuje svoju prirodnu oazu. Danas, kada vidimo decu, porodice i ribolovce koji ovde provode vreme, znamo da je svaki uloženi trud imao smisla, priseća se Prebisalić.
Uređenje nije stalo kada je prostor očišćen. Naprotiv, svaka nova sezona donosi nove sadržaje i nove ideje, priča naš sagovornik.
-Naš cilj nije bio samo da napravimo lepo mesto za pecanje. Želeli smo prostor gde će ljudi dolaziti da se odmore, prošetaju, razgovaraju i uživaju u prirodi. Posebno nam je važno što deca ovde mogu da nauče koliko je važno čuvati životnu sredinu. Ovo je zajedničko blago svih Inđinčana, ponosan je predsednik udurženja.
Karlova bara je danas mnogo više od jezera. Ona je primer kako entuzijazam nekolicine ljudi može da promeni čitav jedan prostor i pokaže da priroda ume da uzvrati kada joj se pruži šansa.
Dok sunce zalazi nad mirnom vodom, a trska lagano šušti na povetarcu, teško je poverovati da je ovde nekada bila deponija. Danas je to mesto na koje se dolazi bez žurbe, mesto gde tišina ima svoj zvuk i gde je priroda ponovo pronašla svoj dom.
Karlova bara nije samo zelena tačka na mapi Inđije. Ona je priča o ljudima koji su odlučili da umesto zapuštenog prostora ostave nešto što će trajati, kutak mira, prirode i nade, na svega nekoliko minuta hoda od centra grada.
Dok ovog leta velike reke širom Srbije beleže nizak vodostaj, a njihove obale otkrivaju sprudove koje voda inače skriva, Pinc kao da živi svojim mirnim ritmom. Njegova površina i dalje čuva ravnotežu, a život oko njega ne posustaje.
Mirjana Stupar
