Događaji u svakodnevnom životu, iako naizgled deluju kao prolazni i beznačajni, u jednom trenutku, kada vreme odradi svoje, pretvaraju se u nešto što nazivamo rečju „uspomene“. I koliko god nam neobavezni razgovori sa prijateljima, vreme provedeno sa porodicom ili neka svakodnevna rutina sada delovali banalno, u nekom trenutku, kada prođu godine i decenije, rado ćemo ih se sećati.
Isto kao što svako od nas pamti najbezbrižniji period svog života. Detinjstvo. Period o kom uvek govorimo sa osmehom na licu, sećajući se lica dragih ljudi, susreta, druženja i vremena provedenog na način koji je nemoguće ponoviti.
Kako bismo oživeli te uspomene, ekipa Sremskih novina razgovarala je sa našim sugrađanima, koji su nam rado odgovorili na pitanje koje su im najlepše uspomene iz detinjstva.
Dečje družine mitrovačke
Dok današnja deca odrastaju uz mobilne telefone i računare, nekadašnje generacije svoje detinjstvo provodile su napolju, u igri koja je trajala od jutra do mraka. Jedna od njih je i Kamelija Stanković, penzionerka iz Sremske Mitrovice, koja sa velikom setom i osmehom govori o danima kada je čitav grad bio njihovo igralište, a mašta najvažnija igračka.
Iako je odrasla u samom centru Sremske Mitrovice, kaže da je život tada više ličio na seoski nego na gradski. Na mestu gde se danas nalazi Tehnološka škola bila je njihova porodična kuća, a u dvorištu su, pored bašte, držali krave, svinje i živinu. Prodavali su mleko, sir i jaja, a slično su živele i druge porodice u ulici.
–Bilo je to pravo detinjstvo. Ujutru doručkujemo i odemo napolje. Do podne majka nije ni znala gde smo, a posle ručka smo ponovo bili na ulici sve do večere. Niko nas nije čuvao, ali smo svi pazili jedni na druge. Dečje družine imale su svoja imena, mi smo bili Trojstvo, u gradu su bile još Jalija, Hesna i drugi, a svako društvo čuvalo je svoju ekipu i imalo utvrđena pravila. Sve je bilo prožeto drugarstvom i međusobnom podrškom. Za džeparac smo morali sami da se snalazimo. Pecali smo ribu u barama u Jaliji, pomagali starijim sugrađanima da donesu vodu, prali prozore, spremali dvorišta, a subotom i nedeljom čekali smo svadbe ispred crkve, gde su mladenci bacali novčiće koje smo sakupljali kako bismo imali za kartu za bioskop i poneki slatkiš. Ako neko nije uspeo da sakupi dovoljno novca, stariji su mu davali da i on može sa nama u bioskop. Niko nije ostajao sam. To je bilo pravo drugarstvo – priseća se naša sagovornica.
Kamelija se sa nostalgijom u glasu priseća da su u vreme njenog detinjstva igre bile bezbrojne. Od „neka bije“, preko preskakanja sa jednog drveta na drugo, pa sve do pravljenja koliba od oborenih stabala posle oluje. Danas, kaže, shvata koliko su neke od tih avantura bile opasne, ali tada niko o tome nije razmišljao.
Kaže da su leta su bila nezamisliva bez Save. Kupanje je počinjalo već u maju, čim se voda povuče iz vrbaka. Dva puta godišnje preplivavali su reku, mazali su se rečnim blatom, klizali niz obalu u blatnjave barice i ostajali na suncu dok se blato ne osuši i zategne kožu.
–Najlepše je bilo kupanje na Savi kada pada kiša. Svi su nas plašili grmljavinom, ali mi smo jedva čekali da uđemo u vodu. Takođe, jedna od omiljenih zabava nam je bila i da posle nevremena, dok je na ulicama još bilo puno vode, bosi gazimo po kanalima – priča Kamelija.
Ni jesen i zima nisu donosile manje radosti. Deca su se igrala u gomilama lišća, pravili topove od blata, vozili se na improvizovanim sankama, pravili sličuge od žice, kartali se u visokoj travi i provodili dane napolju bez osećaja da im bilo šta nedostaje. U to vreme u Mitrovici su, kaže naša sagovornica, aktivno radili „Partizan” i Dom omladine, gde su deci bili dostupni brojni besplatni sadržaji. Svako je mogao da pronađe nešto za sebe–od sporta do recitovanja, glume i pevanja – pa su se talenti razvijali, a detinjstvo ispunjavali druženje, igra i vannastavne aktivnosti. Niko nije bio prepušten dosadi, a slobodno vreme provodilo se kvalitetno i u društvu vršnjaka.
Danas, kada se osvrne na te godine, kaže da su joj najlepše uspomene na detinjstvo upravo to druženje, sloboda i bezbrižnost.
–Nismo imali mnogo, ali smo imali jedni druge. Ceo dan smo bili napolju, izmišljali igre, smejali se i vraćali kući tek kada padne mrak. Mislim da je to bilo najlepše detinjstvo koje se moglo poželeti i da današnja deca, nažalost, to nikada neće doživeti– zaključuje Kamelija Stanković.
Boravak na ulici od jutra do sutra
Pedesetih i šezdesetih igračke su bile retke, sanke još ređe. Sedamdesetih i osamdesetih pamtimo da su komplete modernih igračaka imala deca čiji su roditelji i rođaci radili na zapadu. Ostali su se dovijali, ni ne znajući da nemaju. Zato nije manjkalo kreativnosti. Igre se jesu delile na muške i ženske, dečaci su se igrali praksama i Partizana i Nemaca, devojčice školice i lastiš, ali su se uloge i mešale. Petra Reparski danas ima 71 godinu, a detinjstvo je od šezdesetih godina prošlog veka provela u Rumi.
-U skladu sa vremenom bili smo prilično siromašni. Zato smo se snalazili. Detinjstvo pamtim kao teško, kada vidim kako deca danas imaju sve. Tada je tata kupio kuću i tu se ulagalo, a mi nismo ni bili svesni da se nema. Ali deca su se igrala. U našoj ulici deca su organizovala priredbe, da bismo zaradili neki “beli dinar“ za slatkiše, predstave smo pravili za roditelje i komšije. Od ćebadi smo pravili pozornicu, iznosili klupe. Izmišljali smo svašta i sad kad vidim koliko današnja deca svega imaju uključijući i telefone, shvatam koliko ne umeju da se igraju, kaže Petra iz Rume.
Žmurke, vije, trule kobile, klikeri… sve je to obeležilo detinjstvo prošlog veka. Igrala se igra „gus gusane“, gde su deca pretrčavala kanal, a gusan je ispao onaj kog je prethodni gusan pipnuo prilikom pretrčavanja. Tako je i moglo jer saobraćaj nije bio kao danas, a deca su bezbrižno mogla po ceo dan da budu na ulici, dodala je Petra.
Šetnjom od drveta do drveta pokazivalo se ko se kome sviđa. Sve je to bilo dok se nije krenulo na čuveni rumski korzo, a igru zamenilo momčenje i devojčenje.
-Dečaci su se igrali praćkama, koje su kao i puške za Partizana i Nemaca pravili sami od drveta. Igralo se i topova, posebno kad kiša pada, jer su se đulad pravila od blata. Njima su gađali devojčice. I mi devojčice smo se igrale klikera, a jednom sam potegla praćku u pogrešnu stranu, mogla sam samu sebe povrediti, ubacuje se u razgovor šezdesetpetogodišnja Slađana Bajić.
Obe u glas kažu da su tada deca znala da se igraju, baš zato što nisu imali ništa, igračke su bile retke, lopte su bile od krpa, a mašta i kreativnost bezgranični. Ono što su danas školice sporta, nekada su bile školice na betonu, lastiši, penjanje na drveće i boravak na ulici od jutra do sutra. Tako i ja koja pišem ove redove i danas gledajući ožiljke na nogama, pamtim jedno lepo bešenovačko detinjstvo iz sredine osamdesetih, padanje sa plasta sena, sa lipe ispred babine kuće i povrede od obručeva za burad koju je deda pinter tada pravio. Povrede su se skrivale od odraslih, da nas ne bi pre mraka uterali u kuću. Nikom nisu ni padale na pamet gumirane podloge na igralištu zarad neke bezbednosti, a i vaške nisu bile povod za dramu, dokle god je u šupi bilo petroleja za lampu.
Nismo ni znali da stvaramo uspomene
Postoje uspomene koje ne blede. Ne čuvaju se u starim albumima, već negde duboko u srcu. Dovoljan je miris tek pokošene trave, zvuk dečje igre ili ukus bakine pite da nas na trenutak vrate u vreme kada su leta bila duga, a brige male.
Svako detinjstvo ima svoju najdražu priču. Neku sitnicu koja je vremenom postala najveće blago. Upravo takve uspomene podelile su sa nama Inđinčanke Jasna Sulomar i Žana Vukašinović.
Jasnini baka i deka su živeli na obližnjem selu, pa je čarolija igranja u prirodi bila, takoreći, neograničena. Letnji raspust se željno iščekivao i činilo se da ništa lepše od toga nema.
-Moja najlepša uspomena je leto provedeno kod bake i deke. Ceo dan smo bili napolju, trčali po livadama, brali cveće, pravili kućice od granja. Kada bi se uveče upalila svetla, okupili bismo se u dvorištu, a deka bi nam pričao priče. Danas shvatam da su mi ti trenuci dali najlepši osećaj sigurnosti i pripadnosti. To je uspomena koju nosim čitav život, kaže Jasna i dodaje:
-Tada nismo znali da stvaramo uspomene. Samo smo živeli dan po dan, verujući da će detinjstvo trajati zauvek. A baš ti obični dani postali su najdragoceniji.
Nekadašnje jake zime, bogate snegom bile su prava radost za decu. Kreativnosti na snegu nije bilo kraja, smrznu se i ruke i noge, ali mokra odeća nije bila prepreka da se napolju ostaje dok roditelji ne preduzmu oštrije mere.
-Najviše pamtim zime. Čim padne sneg, izlazili smo sa sankama i ostajali napolju dok nas roditelji ne pozovu kući. Posle smo se grejali uz čaj i bakine uštipke. Nije bilo mobilnih telefona, ali bilo je smeha, druženja i radosti. Kada danas vidim decu kako se igraju na snegu, uvek se setim tog vremena, setna je Žana.
Emocije i doživljaji koje ubiremo u detinjstvu u najvećem opredeljuju naš pogled na život i kroje slike koje kasnije pravimo, iako se ovima iz detinjstva uvek rado vraćamo, jer osmeh na njima pleni do kraja života.
Detinjstvo nas uči da je za sreću potrebno malo, dobra igra, iskren smeh i ljudi koje volimo. Možda upravo zato najlepše uspomene nikada nisu najskuplje, već najiskrenije.
Jer godine prolaze, igračke nestaju, dvorišta se menjaju. Ali jedno detinjstvo zauvek ostane da živi u nama, kao tihi podsetnik da su najlepši trenuci života često bili najjednostavniji.
Uspomene su jedini kapital koji zaista pripada nama, u njemu su slike iz detinjstva najvrednije, jer podsećaju na najrođenije i najbliže srcu.
E.S.N.
