Lazo Vidačković, jedno je od onih lica koja su postala nezaobilazan deo svakodnevnog života u Sremskoj Mitrovici. Iako mnogi njegovo ime ne prepoznaju odmah, svi ga znaju po nadimku Mance, njegovom vedrom duhu, nasmejanom licu i pozitivnoj energiji koja ga prati. Mance je osoba koju često možete sresti na biciklu kako se vozi kroz grad, ili na fudbalskim stadionima, gde se oseća kao kod kuće. Bilo da je na tribinama ili na terenu, jer ovaj 73-godišnjak uprkos činjenici da je u osmoj deceniji života i dalje trese mreže, dokazujući da strast prema sportu i želja za fizičkom aktivnošću ne poznaju godine.
Njegov entuzijazam i ljubav prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu datiraju iz klinačkih dana i od tada ne jenjavaju. Fudbal je obeležio njegov život, a kako sam kaže, lopta je „đavo“.
Dres Radničkog iz Sremske Mitrovice obukao je davne 1968. godine i ponosno ga je nosio jednu deceniju, a potom je prešao u nekadašnji 1. Novembar, ali bez obzira gde je igrao, broj devet je uvek bio na njegovim leđima. Nadimak nije slučajno dobio, već po svom nekadašnjem ljubimcu, nažalost tragično preminulom Draganu Manceu, koji je u dresu njegovog omiljenog kluba Partizana bio ozbiljna pretnja protivnicima na terenu. Bila je to čuvena devetka na koju su se Lazo, kao i brojna druga deca iz kraja ugledala. Kako živi u takozvanom sremskomitrovačkom naselju Hesna, u neposrednoj blizini stadiona Radničkog, emotivno je vezan za ovaj klub, pa je utakmica koju su odigrali njegovi miljenici crno-beli, protiv crveno – belih pre dve godine u okviru Kupa Srbije, bio nesvakidašnji događaj. Navijao je, priznaje, ipak za Partizan, ali i bio je srećan zbog pobede Radničkog.
Koliko voli fudbal, pokazuje svakodnevno, a kroz održavanje takozvanog “Sportskog centra Mance”. Ovaj kutak sa improvizovanim terenima za fudbal, košarku i odbojku primer je kako je ljubav dovoljna pokretačka snaga i motiv.
-Na nasipu pored Save, tu u mojoj Hesni, 5. februara davne 1978. godine napravio sam mali sportski centar na otvorenom. Naravno, poneo je naziv Mance, a bio je mesto okupljanja dece i mladih iz čitavog naselja. Od tada, pa do sada, ja ga redovno održavam, kosim, kupim lišće, obeležavam. Puno vremena, truda, rada i para sam uložio u ove terene, koji su nekada vrveli od glasova, smeha, navijanja. Okupljali smo se redovno, fudbal se igrao svakodnevno, bila kiša, sneg, sunce, bez obzira na doba godine ili dana. Delili smo se u ekipe i nadmetali. Ovde su odigrane brojne utakmice, pa organizovani turniri, leti se pila limunada, zimi čajevi. Ništa nas nije moglo zaustaviti – priseća se Mance.
Ipak, danas su stvari dosta drugačije, tužno odmahuje glavom i dodaje da se i pored toga što je teren u sjajanom stanju i uvek spreman za igru, na njemu poslednje dve godine ništa ne dešava.
-Već neko vreme tereni se ne koriste, ali to mene svakako ne sprečava da održavam sve pod konac i da se nadam da će neki novi klinci potrčati ovuda za loptom. Teren za fudbal je bio manji kada je napravljen, golovi su bili od drveta, ali posle sam ga proširio i postavio metalne golove, jedan ofarban u crno-bele boje, drugi u crveno-bele. Imam i mreže koje sam stavljao kada igramo – priča dalje Lazo.
Kroz osmeh dodaje da im je problem povremeno zadavala šuma koja se nalazi tik uz teren, jer su lopte često završavale tu, a neretko bivale probušene.
-Upravo na ovom ovde terenu, neki od poznatih mitrovačkih fudbalera su „pikala“ loptu, kao što su Vojislav Voja Vranjković, nekadašnji igrač Dinama iz Bukurešta, pa superligaš Dario Grgić, kao i mladi Mateja Ostojić koji brani boje Crvene zvezde. Meni je srce puno zbog toga, ali sam istovremeno tužan, jer su sada tereni pusti. Onog trenutka kada zarastu, to će značiti da nemam više snage da ih održavam, a do tada, bez obzira na sve, ja ću po svom – sređivati i čuvati – objašnjava Mance.
Kako ističe, fudbal je veliki deo njegovog života.
-Za mene fudbal je više od igre, nešto neobjašnjivo. Doneo mi je puno toga lepog, brojna putovanja, poznanstva, prijateljstva, lepe momenate, sreću, ponekad i tugu posle nekih poraza, ali to je sport. Sada se, koliko ja mogu da primetim, puno se razlikuje od onoga što je nekada bio, nas je vodila i motivisala isključivo ljubav, bilo leto ili zima, moralo se igrati, jedva smo čekali treninge i utakmice nedeljom, a sada se sve vrti oko para – iznosi svoje mišljenje Mitrovčanin.
Inače, Mance je poznat i kao neko ko je na biciklu prešao na hiljade kilometara i često se može videti na ovom prevoznom sredstvu. Za njega ništa neobično nije da na dva točka “skokne” do Novog Sada ili Šapca na kafu, vozio je do Bijeljine, Zlatibora, a i na dve utakmice Partizana u Beogradu otišao je biciklom.
-Dokle god imam snage igraću fudbal, održavati terene na sportskom centru na obali Save, navijati za crno-bele i voziti bickli – kratko poručuje mitrovački Mance.
D. Tufegdžić
Foto: D. Tufegdžić
