Piše: Nemanja Milošević
Svaki peti stan u Srbiji je prazan, kazuju podaci sa poslednjeg popisa stanovništva. Normalan čovek bi se zapitao – pa otkud onda toliki kranovi na sve strane? Kome se zidaju sve ove nove zgrade, kad već imamo toliko praznih stanova i zašto su cene kvadrata, kao i cene rente toliko visoke?
Međutim, kako je statistika odavno poznata kao devojka sumnjivog morala, jasno je da, posebno na brdovitom Balkanu, praksa u velikoj meri odudara od slova zapisanog na papiru.
Stanovi se grade munjevitom brzinom, ali smo svedoci da se istom tom brzinom i kupuju. Ko ih kupuje, ni sam ne znam. Znam samo da čovek sa prosečnom zaradom u današnje vreme ne može baš lako da izdvoji ni za mesečnu ratu stambenog kredita na cenu kvadrata od oko 1.200 evra. A isto tako znam i da je mladih na selu sve manje i da se jutra solidno prodaju, pa možda u tome leži objašnjenje.
E sad, veliki broj stanova je i dalje “prazan”, odnosno, na njihovim adresama niko nema prijavljeno prebivalište. Takvih stanova je čak oko pola miliona u Srbiji, pa vas pitam, da li zaista verujete da je to tako?
Pogledajmo, na primer, stanje u Sremskoj Mitrovici. Turizam ovde poslednjih godina doživljava ekspanziju, ali u gradu ne postoji hotel koji bi mogao da primi veći broj turista. Ipak, svi ti turisti koji u naš grad dolaze, uspevaju da pronađu neko prenoćište. Kako? Pa, dovoljno je da otvorimo bilo koji oglasnik i možemo videti veliki broj oglasa za izdavanje stana na dan, a ukoliko rešimo da malo proanaliziramo cene prenoćišta u stanovima, koje se u proseku kreću oko pet hiljada dinara za noć, prostom računicom ćemo shvatiti da je ovo vrlo isplativ biznis. Potrebno je samo inicijalno ulaganje, a stan se, kasnije, vrlo brzo sam otplati. Možda je baš iz tog razloga gotovo nemoguće pronaći stan koji se izdaje na duži period uz mesečnu kiriju, pa oni koji su bez sopstvenog krova nad glavom, muku muče kada dođe vreme za selidbu.
Sa druge strane, posebno kada su u pitanju Beograd i Novi Sad, kao univerzitetski centri, postavlja se pitanje koji broj ovih “praznih” stanova je baš pod tom, pomenutom, mesečnom kirijom. U ovim gradovima situacija je drugačija i mesečno rentiranje je isplativo, s obzirom na činjenicu da se mesečni zakup obične garsonjere na periferiji kreće od 300 evra bez režija, pa naviše. Pritom, opravdanja za tako visoke cene zakupa praktično nema, jer je uglavnom reč o stanovima u koje nije baš mnogo ulagano i u kojima različiti podstanari (mahom studenti) borave duži niz godina.
Tu su izgleda tržište, stranci (Rusi i Ukrajinci) i naša urođena alavost odradili svoje i formirali trenutne cene, ali bez uzimanja u obzir činjenice da stanodavac, gotovo po pravilu, ne prijavljuje podstanara i ne plaća porez za izdavanje stana! Primera radi, prema poslednjem popisu stanovništva oko 123.000 ljudi se izjasnilo da žive kao podstanari, a manje od 2.000 stanodavaca je platilo porez! Uprkos tome što podstanar prilikom useljenja potpisuje ugovor o zakupu, koji daje privid legalnog obligacionog i stanarsko-pravnog odnosa, iako sa njime i on i stanodavac mogu samo da se obrišu.
Dakle, stanovi u Srbiji nisu baš prazni. I ne, njima ne hodaju duhovi i utvare. U njima žive ljudi, koji od usta odvajaju astronomske sume kako bi imali krov nad glavom ili se školovali. Ljudi, koji uprkos tome što su na papir stavili svoj potpis i uredno platili kiriju, i dalje stanuju ilegalno i u našem pravnom i poreskom sistemu, praktično, ne postoje!
