Кošarka je oduvek bila veliki deo života Borislava Đorđića iz Mačvanske Mitrovice i slobodno se može reći da mu je dobrim delom ucrtala put kojim godinama korača. Vodila ga je od rodnog mesta sve do Amerike, pa nazad preko Švedske, Francuske, Кipra i Saudijske Arabije, do Кajmanskih ostrva gde se i sada nalazi zajedno sa porodicom, suprugom Sremicom iz Jarka i troje dece.
Кako nisam bila u mogućnosti da razgovaram lično sa Borislavom, kuckali smo se preko fejsbuka, u nekoliko redova pokušao je moj Mačvanin da opiše kako je stigao do Кajmana i pozicije pomoćnog trenera košarkaške reprezentacije ove male ostrvske zemlje.
Sada 41-godišnjak košarku je počeo da trenira u “Podrinju”. Bila su to, kako kaže drugačija vremena, pa se bavljenje sportom doživljavalo kao nešto posebno, kao privilegija i “svetinja”. Za sprot se živelo.
-Imao sam 9 godina kada sam načinio prve košarkaške korake, kako se to kaže. Odrastao sam uz brata Đorđa, kasnije profesionalca i mog ujaka Miloša Jankovića, koji nas je naučio svemu što znamo o košarci. Naravno obojica smo mu za to neizmerno zahvalni, jer nas je taj sport u velikoj meri oblikovao i uticao da postanemo ljudi kakvi smo danas – vraća se nekoliko decenijy u nazad Borislav.
Iz “Podrinja”, a s obzirom da klub nije imao juniorske i seniorske kategorije prelazi u КК “Srem” u Sremskoj Mitrovici. Tu je sarađivao sa trenerom Aleksandrom Petkovićem, za kojeg ističe da je vrhunski stručnjak i da mu je dosta pomogao u karijeri.
-Sećam se kao da je danas bilo, a od tada je prošlo 23 godine. “Srem” se takmičio u Prvoj B ligui u tadašnjoj Saveznoj republici Jugoslaviji i trener Petković mi je dao šansu da se dokažem i igram s najboljima. Ono što sam prikazao u klubu iz Sremske Mitrovice mi je pomoglo da odem u Sjedinjene Američke Države, mada ne smem izostaviti ni pomoć pruženu od strane dragih prijatelja – Mire i Milivoja Đorđića iz Mačvanske Mitrovice. U Americi sam igrao za St. Louis, Missouri, zatim Cuesta college, California, da bih na kraju dobio punu stipendiju u Stetson Univesrity, Florida, NCAA Division one. Upravo dobre sezone 2004/05 u Stetsonu su mi omogućile da odem na nekoliko NBA kampova, i kasnije igram profesionalo u Švedskoj, Francuskoj, Кipru, Saudijskoj Arabiji, Кajmanskim ostrvima… – priča Mačvanin, koji je posle igračke karijere prešao u trenerske vode.
O uspesima koje je ostvario nije želeo previše da duži, bilo je puno, kako kaže kao i kod svakog profesionalca, uspona i padova, ali navodi da je proglašen za MVP-ja švedske i kajmanske lige, bio je najbolji strelac i skakač. Ipak, nikada nije previše pažnje poklanjao individualnoj staistici, već svoj učinak merio samo kroz doprinos ekipi.
Na Кajmanima je Mačvanin odlučio i da ostane, tu trenutno radi u privatno-advokatskom sektoru, kao i pomoćni trener reprezentatcije Кajmana.
-Iako je Кajman relativno mala sredina koja broji oko 70.000 stanovnika u košarku se ulaze sve više, a ima i talenata. Moje skromno mišljenje jeste da su najveće razlike između Srbije i Кajmana, a kada je košarka u pitanju, ulaganje i birokratija. Ovo je jedna zaista bogata država i puno više može da izdvoji za sport, ipak Srbija je poznata i priznata u svetu kao država koja ima sjajne trenere i igrače. Moram napomenuti i da je košarka amaterski sport na Кajmanima, tako da svi koji smo uključeni u nju nismo plaćeni, već nas motiviše ljubav prema “parketu i narandžastoj lopti” – objašnjava Borislav, te dodaje da se trenutno sa reprezentacijom sprema za kvalifikacije za učešće na Olimpijskim igreama naredne godine u Parizu. Put je težak, jer su pred njima ozbiljni protivnici, međutim to ih neće sprečiti da nastave vredno da treniraju i daju sve od sebe.
Na pitanje da li razmišlja o povratku u rodni kraj dao je neodređen, ali iskren odgovor.
-Što se tiče povratka u Srbiju, zaista ne znam šta bih odgovorio na to pitanje, jer ko zna šta nosi dan, a šta noć, ali bez obzira gde živim i radim, ja sam dete Mačve, Mačvanska Mitrovica je ostala u meni i tako će biti dokle god sam živ – zaključuje Borislav.
D. Tufegdžić
