Piše: Nemanja Milošević
Ozbiljna se prašina digla ovih dana u medijskom prostoru širom Srbije. A glavna tema lokalnih, regionalnih i nacionalnih medija bio je, ni manje ni više, nego – Šid!
Naime, opšti haos je nastao u Osnovnoj školi “Sremski front”, kada je ustanovljeno da određen broj učenika drugog i trećeg razreda ne koristi “propisane” udžbenike. Da skratim, direktor škole je naložio učiteljima da sazovu roditeljski sastanak i ukažu roditeljima da time što neće da kupe udžbenike koje je propisalo Nastavničko veće deci “uskraćuju obavezu osnovnog obrazovanja” i da će, ukoliko ih ne nabave, biti prijavljeni Centru za socijalni rad. Takođe, nisu dobro prošli ni učitelji, jer, zamislite – učili su decu bez obzira na udžbenike koje koriste, zbog čega im je zaprećeno disciplinskim postupkom!
I sada dolazimo do onoga o čemu sam ranije pisao u više navrata. Postavlja se pitanje – da li se obrazovanje zasniva na usvajanju činjenica ili se te činjenice razlikuju u zavisnosti od izdavača udžbenika? I šta je, ustvari, cilj tog Nastavničkog veća i obrazovnih ustanova generalno? Pružiti učenicima osnovno obrazovanje ili nabaciti posao određenom izdavaču? Bojim se da je u pitanju ono drugo…
Ukoliko je izdanje udžbenika toliko važno za obrazovanje, evo, podučite me molim vas (zamislimo da sam, na primer, glup čovek), i objasnite mi da li dva i dva uvek daju četiri ili je rezultat kod nekog izdavača malo drugačiji? Da li je maslačak uvek maslačak, ili u nekom drugom udžbeniku iz biologije može naprasno da se pretvori u ljubičicu? Da li je voda uvek H2O? I, objasnite mi, šta je posao nastavnika?
Koliko se sećam, tokom svog višegodišnjeg obrazovanja, kako osnovnog i srednjeg, tako i fakultetskog, najviše sam naučio od nastavnika i profesora koji se nisu mnogo oslanjali na udžbenike, nego su se trudili da nam usmeno ili na neki drugi način što bolje približe znanje koje poseduju. Zato, u ovom slučaju, neizmerno cenim učitelja (ili učiteljicu) kom nije bilo važno koji udžbenik dete poseduje i koji je bio spreman da svoj posao odradi dostojanstveno i časno. S tim u vezi, voleo bih da znam na koji način to, onda, roditelji i učitelji deci uskraćuju osnovno obrazovanje?
S obzirom na činjenicu da je učitelj učio decu bez obzira na udžbenike, mislim da je on, zapravo, toj deci pružio zakonom zagarantovano obrazovanje iako, možda, njihovi roditelji (primera radi) ne mogu ili ne žele da plate propisane udžbenike koji, po pravilu, koštaju kao kajgana Svetog Petra.
A, kad smo već kod zakona – koliko znam, roditelj baš i nije u obavezi da kupi udžbenike koje je propisalo Nastavničko veće. Evo, ispravite me ako nije tako.
Ovakav postupak direktora škole, osudio je i predsednik Opštine Šid, Zoran Semenović, koji je, u izjavi za Kurir, istakao da je “moralno da direktor podnese ostavku zbog ovakvog dopisa” (što je u međuvremenu i učinio). Takođe, on je istakao da direktor nije trebao da spominje Centar za socijalni rad i da roditelji nemaju nikakve veze sa tim šta im je rekao učitelj. Međutim, on ističe i da su učitelji koji su dopustili da neka deca ne koriste propisane udžbenike, prekršili odluku nastavničkog veća i da je samo njih trebalo upozoriti.
Međutim, ako po zakonu niko nije dužan da koristi “propisane” udžbenike, i ako je nastavnik isključivo u obavezi da prati nastavni plan i program, bez obzira na udžbenike – u čemu je onda krivica učitelja?
U ovom slučaju, protiv njih je moguće sprovesti disciplinski postupak, ali ne predstavlja li taj isti postupak sprečavanje učitelja u pružanju osnovnog obrazovanja učenicima koji iz apsolutno nevažnog razloga nemaju „propisan“ udžbenik? To isto osnovno obrazovanje je po zakonu obavezno i svima nam je zagarantovano, pa bi, s tim u vezi, neko mogao da pozove na odgovornost i one koji insistiraju na korišćenju udžbenika određenog izdavača prilikom sprovođenja istog. Možda i čitavo nastavničko veće. I šta ćemo onda?
