Dvadesettrogodišnji Uroš Španović iz Gibarca sa pet godina je oboleo od cerebralne paralize, ali ta dijagnoza nije obeshrabrila njegove roditelje, majku Aleksandru i oca Sinišu. Uz njihovu pomoć, Uroš je uspeo da završi osnovnu školu, da se socijalizuje i da bude društveno angažovan.
Najvažniji trenutak za Uroša desio se u njegovoj 15. godini, kada ga je Slobodan Radovanović, trener Biciklističkog kluba “Jednota” iz Šida, uveo u biciklizam za osobe sa invaliditetom. Nabavio mu je bicikl i Uroš je počeo vredno da trenira, što je bilo veoma značajno za njegov društveni život. Na trenizima i takmičenjima imao je priliku da se druži sa ljudima koje muče slični problemi, a takođe i da odlazi na putovanja su mu mnogo značila za proces socijalizacije.
– Pošto Uroš zbog svoje bolesti nema oslonac, pa ne može da vozi bicikl na dva točka, Slobodan mu je najpre nabavio tricikl, a nakon toga još bolji bicikl prilagođen njegovim potrebama i tako su krenuli da treniraju. Uroš je odmah u startu bio oduševljen ekipom sa kojom je išao na trke, a vremenom je stekao tamo i nove prijatelje. Pred svaku trku bio je veoma uzbuđen zbog toga što će ponovo da se sretne sa svima njima. Sve to mu je puno značilo, s obzirom da on ne može da funkcioniše sam. Ovako, zahvaljujući biciklu, dan mu je bio ispunjen jer je stalno bio napolju, na svežem vazduhu, a kada su velike vrućine pa ne izlazi iz kuće, opet je imao zanimaciju jer je vežbao u sobi, na spravama koje smo mu kupili. Nažalost, takmičenja su prekinuta od kada je počela korona, jer je bilo jako teško u takvoj situaciji organizovati biciklistički skup za ljude koji već imaju određenih zdravstvenih problema. To je razlog zbog kojeg Uki ne ide više na takmičenja, iako i dalje trenira i vozi bicikl – kaže Aleksandra.
Uroš potvrđuje da jako voli da ide na treninge i sa ponosom pokazuje medalje koje je do sada osvojio, a među kojima se nalazi dosta zlatnih i srebrnih. Do sada se takmičio širom Srbije, gde god su bile organizovane trke za paracikling, a bio je i redovan učesnik Evropskog kupa paraciklista, koji se organizuje dva puta godišnje u Beogradu i odakle se uvek vraćao sa nekom medaljom.
-Bicikl mu je sve, jer sa njim ode do prodavnice ili do igrališta, nekoga usput sretne, popriča i to mu je jedina aktivnost u toku dana, jer uglavnom svo svoje vreme provodi sa nama u kući. Znam da u Šidu postoji udruženje MNRO, ali mi nismo uključeni u njihov rad jer ja ne mogu da stignem da ga odvezem na ta druženja, s obzirom da sam zaposlena. Uroš je učlanjen u Društvo obolelih od cerebralne paralize u Sremskoj Mitrovici, ali oni imaju fokus na Mitrovicu, tako da članovi koji žive u drugim mestima retko imaju priliku da učestvuju u njihovim aktivnostima. Pozivaju nas samo na godišnje skupštine, ali tokom godine nemamo neka zajednička druženja sa njima. Šid je relativno mali i nema mnogo dece ili odraslih sa problemima koje ima Uroš, da bi mogli da se organizujemo i da se družimo, a svaki veći grad koji ima takve aktivnosti nije nam dostupan, s obzirom da odlazak iziskuje i vreme i novčana sredstva. Bilo bi lepo kada bi u Šidu postojao neki prostor gde bi on mogao da se druži sa ljudima sličnim njemu, jer je izuzetno druželjubiv i komunikativan. Međutim, s obzirom da ovde takve mogućnosti nemamo, fokus smo stavili na nas, na porodicu i na ljude koji nam dolaze u kuću – kaže Aleksandra Španović, majka Uroša iz Gibarca.
S. Mihajlović
