Piše: Nemanja Milošević
Pravo i pravda. Uvek sam se pitao imaju li ova dva pojma išta slično osim prva četiri slova u nazivu. I, uprkos tome što još od malih nogu učimo kako bi pravo trebalo da zadovolji principe pravde, život je onaj koji nas gotovo svakodnevno podseća da su ovi pojmovi zapravo dijametralno suprotni.
Evo, ispričaću vam jedan primer.
Vozite se automobilom. S obzirom na to da ste u naseljenom mestu, poštujete ograničenje brzine od 50 kilometara na čas. U jednom trenutku, treba da skrenete levo. Gledate u retrovizor, a iza vas je kamion koji je, isto kao i vi, dao levi žmigavac i planira da skrene za vama. Još jednom gledate u retrovizor da proverite da li je na putu sve bezbedno, i kada ste videli da iza vas i kamiona nema nikoga, maksimalno niskom brzinom skrećete.
Međutim, tek što ste okrenuli volan u levu stranu – nastaje prasak! Imate osećaj da su vam se svi unutrašnji organi istumbali. Brzinom koja je u najmanju ruku trostruko veća od ograničenja, neko se zakucao u vas. Takvom brzinom da ga u retrovizoru niste videli ni vi, a ni onaj kamiondžija iza. Pojavio se u trenutku. Na sreću, udario vas je u prednji branik i točak, jer stoti delovi sekunde delili su vas od sigurne smrti. Njegov automobil zaustavio se nekoliko desetina, pa možda i preko stotinak metara dalje od vas, što još jednom svedoči o brzini kojim se kretao.
Izlazite iz automobila da vidite šta se to desilo. Iz automobila koji vas je udario, izlazi mladić. Telefonira. U njegovom automobilu devojka plače. Izgleda da je povređena. Pitate ga da li je zvao hitnu pomoć i policiju, međutim, to mu izgleda nije palo na pamet, jer, verovatno je svestan krivice. A, pošto vam se čini da je nečiji život u opasnosti i znate da niste napravili apsolutno nikakav saobraćajni prekršaj, nadležne ćete pozvati lično.
I baš u tom trenutku, na test dolaze ona dva pojma sa početka ove kolumne. Nadležno lice pravi zapisnik, ali, umesto svedoka i činjenica, čini se da mu je bitnija marka automobila koji vozite. Pa, pošto je vaš auto malo bolji od onog koji vas je udario, izgleda da tvam se crno piše. A na te crne misli tera vas i način na koji vam se pomenuto lice obraća.
S obzirom da ona devojka koja je plakala završava u bolnici, čini vam se da ste učinili pravi potez. Mislite, stvari su jasne. Savest vam je mirna jer je devojka dobila potrebnu negu, popravku automobila će vam pokriti osiguranje, a za sve ostalo pobrinuće se nadležni čiji je posao da sprovode pravdu(?).
Međutim, kako vreme odmiče, izgleda da ti (da se manem persiranja) i pravda izmiče iz ruku. Saznaješ da se onaj koji te je udario ne oseća krivim i rešava da se brani. Pritom, saznaješ i da je njegov tata mnogo bogatiji od tvog i da će imati izvrsnog i skupog advokata. A tebi, kao uzornom građaninu koji je ispoštovao pravne norme, ni krivom ni dužnom sledi krivično gonjenje.
Baš u trenutku kada si pomislio da će sve biti u redu i kako će pravda biti zadovoljena, shvataš da se sve urotilo protiv tebe. Svoj automobil, pošto ti je potreban zbog posla, moraš sam da popraviš, što te košta kao Svetog Petra kajgana. Sve lošije spavaš. Nervozan si i svakodnevno presabiraš koliko bi ceo sudski proces mogao da te košta ukoliko izgubiš. I, na kraju, donosiš odluku. Priznaješ sve. Sve ono za šta nisi kriv.
Izračunao si da ti dođe jeftinije da priznaš krivicu i platiš fiksni iznos, nego da gledaš u pasulj da li ćeš izgubiti na sudu u situaciji u kojoj nemaš mnogo šansi. Misliš, tako je bolje. Lakše je da te sve ovo košta živaca, njih još uvek koliko-toliko imaš, jer bi te u suprotnom koštalo novaca kojih, realno, nemaš. A, Đura će ti oprostiti što te je tukao.
Na kraju, ostaje ti da misliš o tome kako si ispao budala, jer mogao si odmah na licu mesta da se nagodiš, uzmeš mu pare za popravku kola i odeš kao da ništa nije bilo. Ne. Ti si hteo da spašavaš tuđe živote.
U ovom slučaju, čini mi se, ne pobeđuje pravda. A, ne pobeđuje, izgleda, ni pravo. Ovde pobeđuje “jači”. Isti onaj koji će od tate dobiti novi automobil i ponovo voziti kao divljak. Šta ga briga. Sa nekoliko teških saobraćajnih prekršaja prošao je netaknut. A vi, ostali, ako uočite dečka kako juri, sklonite se sa druma, jer on uvek ima prednost. I tako sve do sledećeg puta. Samo, bojim se da u nekom drugom slučaju zaista ne dođe do ljudskih žrtava. Tad više neće biti važni ni pravo, a ni pravda.
Šta vi mislite, dešavaju li se ovakvi slučajevi u stvarnom životu?
