Piše: Nemanja Milošević
Uh, drage moje komšije. Kao što znate, u više navrata sam pisao o svojevrsnom ludilu u koje se pretvara saobraćaj po ovim našim sremskim varošima. Brinulo me često ono slepačko parkiranje na sve strane, sumanuto jurcanje po ulicama, nekorišćenje signalizacije, posebno žmigavaca, sve veća gužva i vozačka nesolidarnost. U brojnim situacijama, sedeći za volanom, pitao sam se: Da li je onaj ispred mene pijan ili lud?
A, kako je naša milicija nabavila test na narkotike, pokazalo se da pijanih baš i nema toliko, a ni onih sa psihijatrijskom dijagnozom. Droga-test je, što bi Sanja rekla, pokazao da se na našim ulicama svakodnevno održava pravi, veliki “Droga-fest”!
Kako pratim policijske izveštaje, prosto sam ostao u čudu kada sam shvatio koliko je drogiranih Sremaca svakodnevno za volanom. U stvari, ni sam ne znam zašto sam se začudio, jer još odavno znam da su narkotici uveliko postali naša svakodnevica.
Vremena su se prilično promenila, pa je trava, koja je smatrana ozbiljnom drogom u vreme kada su moji roditelji bili mladi, među današnjim klincima postala nešto normalnije od cigareta. Šta ćeš. Kažu duvan je štetan, pa mu ovo, valjda, dođe kao alternativa. A, proradio je i zakon tržišta. Skočila ponuda, pa cene pale. Jeftinoća na sve strane, pa možeš da nabaviš šta ti duša želi.
Sećam se, sve je to, nekako, ozbiljnije počelo još u vreme kada sam bio tinejdžer. Pre nešto više od desetak godina. Još tada, miris trave se širio na svakom ćošku, a zbog “niskih cena”, bilo je i onih koji su jeli neke šarene bombonice.
Međutim, kako to obično biva, osuda društva je večito padala na nas “rokenrole”, koji smo uglavnom bili okarakterisani kao “prljave metalike” ili “drogoši”. A mi smo samo, povremeno, sedeli na Gradskoj plaži, svirali gitaru i cirkali neki odvratni rizling, dok su “fina” deca, obučena u frakove, pre izlaska na još finija mesta morala da se pripreme nečim jačim.
Kako je vreme prolazilo, a nove generacije stasavale, na širenje narkomanije uticala je i ekspanzija društvenih mreža. Tako je, već se danima priča po televizijama, dileraj sa ulica prešao u virtuelni svet. Glavni kanal za pronalazak opijata i komunikaciju sa “trgovcima”, priča se, postala je društvena mreža Telegram. A, promenili su se i načini plaćanja, pa sada svoje omiljene praškove i tablete možete platiti i onlajn, i to Bitkoinom ili nekom drugom kriptovalutom. Kažu, ovakvi transferi postali su idealni za sve vrste ilegalnih aktivnosti.
Bilo kako bilo, rezultat je na kraju isti. A to je munjevita ekspanzija ovog problema. I, kako ga rešiti? Izgleda da edukacija u školskom uzrastu, od malih nogu, slabo pomaže. Razume se, u tom nekom adolescentskom periodu, bez obzira na to šta nam govorili u školi ili u kući, svi smo želeli svašta da probamo. Prosto, to je valjda taj pubertet i protiv njega se ne može. Zato, sumnjam da je savetovanje dovoljno efikasan način borbe protiv narkomanije. Problem je, mislim, pre svega u dostupnosti opijata, o čemu sam već govorio. A, ako u obzir uzmemo celokupan kulturni milje koji nedvosmisleno afirmiše upotrebu psihoaktivnih supstanci, stvar je prilično jasna.
Na primer, setite se koliko puta su koncerti po diskotekama otkazivani jer su pevači uhapšeni zbog droge. A kad isti ti novokomponovani muzikanti (žanrovski neodređeni) uspeju da izađu pred publiku, pevaju joj uglavnom o nekim egzotičnim destinacijama, automobilima, kurvama i, naravno, narkoticima. Klincima i klincezama, u naletu transa, što od opčinjenosti izvođačima, što od opijenosti predmetima njihovih pesama, oči se samo sjaje. Šta ćeš, našla deca uzore, jer, budimo iskreni, bilo kakav drugi uzor im je teško dostupan. Ispratite samo naš medijski prostor, pa ćete i sami shvatiti. U stvari, već znate.
A, nakon završetka srednje škole, sa punoletstvom, naši adolescenti postaju, kako smo svi u to vreme govorili, svoji ljudi. Neki odlaze na studije, gde roditeljska kontrola uopšte više ne postoji, a mnogi će, odmah po napunjenoj osamnaestoj godini života, položiti i vozački ispit. I eto ti “Droga-festa”. Ili relija.
