Piše: Nemanja Milošević
Ovih dana na snagu je stupilo najavljeno pojeftinjenje lekova na recept. Pre svega onih namenjenih hroničnim bolesnicima, što će u velikoj meri biti od koristi najpre starijim ljudima. I sam se sećam kako je moja baba govorila da joj pola penzije ode na lekove, a eto, nije stigla da doživi ovakvo olakšanje kućnog budžeta, koje bi joj omogućilo da ušpara još neki dinar. Šteta.
Ta, kako čujem, trajna mera, nešto je što svakako treba podržati, imala ona nešto iza sebe ili ne. Jer, niko nije birao da li će da se razboli i na koji način će da se leči. Živeti se mora, a za mnoge života bez lekova nema.
Međutim, uprkos tome što je smanjenjem cena tih, da kažem klasičnih lekova, građanima pao veliki kamen sa srca, mislim da problem lečenja dostupnog svima nije u potpunosti rešen. Niti će u skorije vreme biti. Upravo iz razloga što država na ovaj način ne utiče na to šta će lekar sve prepisati pacijentu.
Znate već o čemu pričam. Setite se, koliko puta ste otišli kod lekara, a on vam prepisao lek koji se kupuje u slobodnoj prodaji? A sami ne možete određivati terapiju. Bukvalno, morate kupiti ono što vam je prepisano, a to zadovoljstvo po nepisanom pravilu košta.
I opet ću se setiti moje babe. Zbog trajnog oštećenja vida, na primer, decenijama je plaćala nekoliko hiljada dinara za lek koji se nalazi u slobodnoj prodaji svakog meseca. Nema recepta, nema participacije. Tako joj je prepisano i ona se tu ništa nije pitala. Ukoliko nećeš potpuno da oslepiš, moraš da platiš. A zamislite koliko ljudi u Srbiji ima sličan problem. Ne sa vidom, nego sa izborom medikamenta.
Ali, nije ni samo to problematično. Starijim ljudima i hroničnim bolesnicima sada će, ipak, biti mnogo lakše. Nego, pitam se šta će biti sa mladima? Posebno onima koji čekaju dete ili odgajaju bebu. O ovome mogu memoare da napišem iz ličnog iskustva, kroz koje prolazim.
Kada pogledate cene medikamenata namenjenih trudnicama, pa sve ono čime morate da se kljukate devet meseci stavite na papir, prosto vam dođe da se zapitate – gde je sad ona politika povećanja nataliteta i šta ona podrazumeva? Džaba savetovališta i džaba priče o značaju povećanja broja beba zarad opstanka naše Srbije, kad svakog meseca moraš da pljuneš bar sto evra kako bi trudnica mogla da popije sve ono što lekari kažu da treba. A sa trudnoćom se nije šaliti. Dete je u pitanju, pa ćeš za njegovo dobro dati i poslednji dinar, makar jeo leba i paštete. Još kad dete dođe, pa kad mu pedijatri natovare silne neke kapi, a svaka bočica po dveiljade, moraš da budeš dobar matematičar da bi do kraja izgurao mesec. I ne daj bože da prokomentarišeš kako nama 94. godine nisu ni jednokratne pelene stavljali, a kamo li davali trista kapi, osim D vitamina, odma bih dobio ribanje kao neodgovoran roditelj. E, upravo o tome ja govorim. I to ne samo o deci. Nego i o svima onima kojima za upale prepisuju mentol bombone iz apoteke po ceni takođe od dveiljade umesto antibiotika koji su odjednom postali opasni. Valjda po farmaceutske kuće, jer za male pare rade pos`o. Govorim o svima onima koji su primorani da kupe ono što im je napisano i nemaju pravo izbora, osim izbora da se ne leče uopšte.
I baš u toj sferi, smatram, nama treba neka regulativa. Da neko malo pročešlja šta nam se sve to prepisuje i da li i kakve veze svaki lekar pojedinačno ima sa privatnim farmaceutskim kućama. Kad bismo tome stali na put, mislim da bismo rešili problem u korenu.
