Piše: Nemanja Milošević
Otkako sam pre par nedelja posetio Čalmu, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o zdravoj ishrani.
Verovatno se pitate zašto baš Čalmu. Pa, bio tamo onaj čuveni Bazar zdravlja. I, kako sam provirio u prostoriju u kojoj su se obavljali lekarski pregledi, jedna od medicinskih sestara viknu: “Novinari, `ajde i vas malo da bocnemo”.
Uprkos mom protivljenju i teškom pristanku na merenje pritiska, zaista nas i bocnuše. Jedna kap za merenje šećera u krvi, druga za trigliceride.
Na moju radost, pritisak mi je bio u redu. Šećer – kao devojčica. Ali, kažu, trigliceridi mi skoro prešli gornju granicu. Rekoh, možda zato što sam sinoć jeo slanine, ali izgleda da to nije bilo u pitanju.
I dobih savet – ne jesti grickalice i slatkiše. Uprkos tome što se ni ne sećam kada sam zadnji put nešto grickao ili pojeo nešto slatko (ne volim slatkiše).
Međutim, kada sam se malo bolje raspitao, shvatio sam da generalno treba promeniti navike u ishrani. Zanimao sam se tim stvarima proteklih dana, pa sam saznao da je bolje jesti ribu i piletinu nego crveno meso, peciva od ražanog, integralnog ili kukuruznog brašna umesto peciva od belog, više voća, povrća, manje kravljeg mleka i više sojinog i tako u nedogled…
A, ja ne bih bio ja, kada sve to ne bih stavio na papir, pa sračunao da bi me manje koštali nešto povišeni trigliceridi, nego povišen pritisak koji raste proporcionalno rastu cena ne samo zdravih, nego i svih drugih namirnica.
Šalu na stranu, ali, da li ste se ikada zapitali koliko košta hraniti se zdravo?
S obzirom na to da je cena ribe za prosečnog Srbina gotovo nedostižna, da se u zdravu piletinu ne računaju krilca, nego belo meso koje je od njih više nego duplo skuplje, kao i da sve druge vrste brašna koštaju duplo više od belog, ja sam sebi to pitanje postavio više puta.
Nego, nešto drugo se meni tu učinilo posebno interesantnim – činjenica da su sve te zdrave namirnice nekada bile sirotinjske, a da su danas postale izuzetno skupe, čak luksuz za dobar broj naših sugrađana. I tek kad sam to posložio u glavi, postao mi je razumljiviji porast broja obolelih od kardiovaskularnih bolesti u današnje vreme jer – sirotinjska hrana se promenila!
Davno je prošlo vreme kada je moj deda u torbicu pakovao komad ku`ruze i semenjavi krastavac, kada je išao u školu peške, sedam kilometara uzbrdo, pa nazad isto toliko i isto uzbrdo (tako je pričao). Vreme kada je svaka kuća umesto ovih današnjih masnih svinja gajila mangulice takođe je iza nas, a baba još uvek ne može čudom da se načudi zbog činjenice da je meso ove rundave domaće životinje postalo “delikates” i da ga je vrlo teško priuštiti. A, znalo se nekad dobro i da je ribu uglavnom jeo samo onaj koji nije imao novaca za meso, dok se beli hleb jeo samo za praznike ili kad dođu gosti.
Ali, vremena su se promenila. Kako je rastao životni standard, narod je jedva dočekao da prestane da jede koske i kačamak i pređe na nešto konkretnije, pa je ta sirotinjska hrana, koju sam pomenuo u prethodnom pasusu, u nekom momentu gotovo zaboravljena.
I onda su na red došli modni trendovi. Savremeno doba donelo nam je sa sobom gomilu onih koji nas sa malih i velikih ekrana svakodnevno savetuju šta treba da jedemo i koja je to hrana najzdravija, pa je ta sirotinjska, zdrava ishrana postala nešto što je “u modi”. A ono što je u modi, po pravilu košta.
Kaše od mekinja, koje je nekada tokom ratova jela samo vojska (jer nije imala šta drugo), postale su poželjan doručak, koji košta kao dve vekne hleba. Riba, kao što sam već rekao, više nije i ne može biti narodna zamena za meso, namirnica kojom se hrane siromašni hrišćani. Mada, ništa bolja situacija nije ni sa nezdravom hranom, koja je takođe nekada bila sirotinjska. Slanina sapunjara je takođe danas postala čist luksuz, a čvarci kojima smo nekada hranili kerove, sada dostižu cenu od čak 2.000 dinara za kilogram. I za onu dedinu ku`ruzu, sada mora debelo da se plati, a običnom čoveku, želeo da se hrani zdravo ili ne, ostaju još samo krastavci, kravlje mleko na akciji i hleb tipa “Sava”, što je sad pojeftinio za ona tri dinara.
