Piše: Nemanja Milošević
Uprkos tome što spadam u onu mlađu generaciju, i ja sam jedan deo svog života proveo u onoj okrnjenoj, Saveznoj Republici Jugoslaviji. Pošto sam bio dete, političke situacije se baš i ne sećam najbolje, jer se u politiku nisam ni razumeo, ali me sećanje na neke stvari ipak služi.
Sećam se dobro dana kada sam sa dedom išao do samoposluge u Bloku B, kako bih mu pravio društvo dok čeka red za litru ulja. Šećera, brašna i mleka je takođe znalo da manjka. Poznato?
Jedino, koliko se sećam, nismo oskudevali sa mesom, jer smo po obodima grada još uvek mogli da gajimo svinje. A tada je to još donekle i bilo isplativo. Znam da nismo znali šta ćemo sa čvarcima, koji su u našim krajevima smatrani otpacima, pa ni dan danas ne mogu da dokučim kako su to uspeli da u ovo vreme dostignu cenu višu od dve hiljade dinara za kilogram.
U vreme ratova u Bosni i Hrvatskoj sam se rodio, pa ih ne pamtim. Ali dobro pamtim zvuke sirena koje su nas sa ulica i igrališta terale u skloništa. Pamtim opštu nesigurnost i obilje roditeljskih suza.
A onda su se širom grada pojavili oni crno-beli plakati sa pesnicom i natpisom: “Gotov je!”. Zavladala je opšta euforija. Povadili su u jednom trenutku i Mitrovčani šerpe i varjače, pa krenuli da promene stvari. I, uspeli su. Sve se odjednom promenilo.
U zemlji je, što je najvažnije, zavladao mir. A promenila se i ekonomska situacija. Došao nam je kapitalizam koji su naši stari tako silno želeli. U slobodi koju su izvojevali, više nisu morali da idu na posao, ali, nešto mi se čini da baš nisu uspevali da se naspavaju s obzirom na to da nisu imali obavezu ranog ustajanja. U svakom slučaju, više nije bilo Matroza, šećerane, Sremske mlekare, Mitrosa, Pinkija, Sirmodeksa, Dijane… Zavladao je jedan opšti godišnji odmor.
A mi, deca, tu promenu nešto i nismo osetili. Кoliko se sećam, oskudevali smo i dalje, svesni da roditelji još uvek nisu u prilici da nam priušte sve ono što želimo. A želje nam nisu bile naročito velike.
U toj slobodi, sećam se i drugog talasa roditeljskih suza. Sve se privatizovalo, a oni su, kako bi nas prehranili, bili prinuđeni da šetaju sa jednog radnog mesta na drugo. Po pravilu, sa mizernim platama i u često nehumanim uslovima rada.
Nego, da se vratimo još malo u tu davniju prošlost. Iz perioda do 2000. godine, sećam se i onih karakterističnih likova na ulazu u Gradsku pijacu, koji su ljude vukli za rukav i vikali: “Marke, marke…”. I onih kuvanih flaša sa benzinom na ulicama. Ljudi koji su ih prodavali, zajedno sa onima koji su valjali pomenute marke, u novoizvojevanoj slobodi postali su, kako kažu, pošteni ljudi. Pravi biznismeni. Para je do dan nastavila da se slaže na paru, još samo da je ugleda, pa gde bi im kraj bio. Al` do toga se dolazi malo teže, šta ćeš.
Sećam se i cele kamare sličnih likova, koji su se osim benzinom i markama, bavili i nekim drugim poslićima, ali da ne nabrajam. Nisam ni ja baš toliko mlad. Bliži mi se trideseta, pa treba pripaziti na pritisak.
A kako bi dobrom delu moje generacije pritisak, a i celokupno zdravstveno stanje, ostali u granicama normale, možda bi bilo najbolje da izbrišemo sva ta sećanja. Кada bismo uspeli da prebacimo mozak u sistem Tabula rasa, verovatno bi nam sve bilo mnogo lakše. Ali, ne ide. Sećanja su, izgleda, naša sudbina. A, možda i nije tako loše što ipak sve pamtimo? Evo, ni sam ne znam…
*Tekst objavljen 5. oktobra u štampanom izdanju Sremskih novina.
