Duvao je vetar ovih dana na padinama Fruške gore. Grane su se do zemlje savijale, a naše frizure su se pretvarale u nešto poput metle korovnjače svaki put kada bismo izašli iz automobila. Ipak, pejzaž Fruškogorja vukao nas je dalje, ka Sotskom jezeru.
Negde na izlazu iz Berkasova, baš u trenutku kada sam krenuo da izbacim pikavac kroz prozor, od tog čina me je odvratila vatrogasna uniforma koju smo ugledali u daljini. Rekoh, vetar je, može nešto i da se zapali, a i vatrogasna brigada na čelu sa komandirom Stipom Perkovićem sigurno nije tek tako izašla na teren. U punoj pripravnosti i pod punom ratnom opremom.
Naslonjen na “budžu”, nasmejanog lica, komandir nas je srdačno pozdravio. Кaže, sa Dečkom i belkama se druži svaki dan, a njihov nemušti jezik nikako ne može da mu nadomesti nedostatak žive reči, te brzo uđosmo u priču.
Iako je nekada i sam držao ovce, priča, narušeno zdravlje mu tako nešto više nije dozvoljavalo, ali, ipak, junak naše priče se još uvek ne da, pa je u pomoć oko komande nad brigadom priskočio komšiji.
-Ostarilo se i srce je oslabilo. Ali ne mogu ni zaludno sedeti, a snage imam toliko da bar mogu ići za njima. Sa ovcama provodim čitav dan, a vreme prekratim tako što popijem kafu sa ljudima iz benzinske pumpe u blizini. Popijemo po šoljicu, malo porazgovaramo, i vreme prođe, ali okom i dalje moram da pazim na bele, zbog velikih kamiona kojima stalno izvlače debla iz šume, da ne nastradaju – priča Stipa.
Posao, kaže, nije toliko težak, ako čovek voli životinje. A, jedini problem je to što ovca nikako ne voli da je zatvorena, pa domaćinu, ukoliko reši da malo prilegne u svojoj kući, ne dozvoljava da spava.
-Ovca nije životinja pokućarka. Ona hoće da ide okolo i po letu i po zimi, a ti moraš sa njom. Sećam se kada sam ih držao, jasle su uvek bile pune sena, ali čim sam u kući, one počnu da galame. Dreka ih stoji, samo da izađu u polje – kaže Stipa.
Međutim, kada je na svom terenu, na ispaši, ovca je prilično pitoma i poslušna životinja, o kojoj se i ne mora mnogo brinuti. Osim u situaciji kada dođe do jagnjenja i pomoć joj je neophodna.
Ipak, pored komandira, brigu o na svet došlim jaganjcima vodi i Dečko koji je, priča, prilično pažljiv kad su deca njegovih kolega u pitanju.
-Magarac je tu da pomogne kad se ovca ojagnji. Na njega metneš ćebe, krparu ili tako nešto. On na sebi nosi male jaganjce, a ovca je pametna životinja, pa ide za njim. Ali, nekad jaganjce moraš da poneseš i na sebi, pa zato uvek sa sobom nosim vreću. Magarac je jako pametna životinja. Sa Dečkom, na primer, nema nikakvih problema. Uvek je tu da pomogne, a najlepše od svega je to što nikada neće povrediti ovcu, a posebno jagnje – priča Stipa.
A, pored Dečka, u pomoć mu redovno priskaču i dva čupava pripadnika službe obezbeđenja. S tim što je u ovoj službi neko manje, a neko više poslušan.
-Citra je dobra i sve sluša. Кad zatreba, samo leti, a takva joj je i ćerka. A ova druga je došla iz Rume sa vašara i oduvek je bila divlja. Ništa ne sluša. Ipak, nema boljeg kera od pulina. Neko ako ti dođe u avliju, nema šanse da uđe od njega. Takvog kera nema. I pametan i čuvar, a voli i da se mazi i valja – zaključuje naš komandir, dok je Citra već na leđima, spremna za novu turu maženja.
I dok komandir pažnju usmerava ka brigadi koja se sprema da zamakne, za potvrdu njegovih reči pokušali smo da pitamo i Dečka. Međutim, već na prvo pitanje, samo je odmahnuo glavom, pogledom nam rekavši sve.
N. Milošević
