Piše: Nemanja Milošević
Jer ga nisam dobro vez’o lancom… kaže Bora Čorba u onoj pesmi. A, tu rečenicu ovih dana prilično često izgovaraju i moje komšije iz Bloka B.
U našem naselju, biciklisti su skoro svi. Do prodavnice u kraju, do centra grada, do plaže ili pijace, svi idu biciklom. I staro i mlado, od sedam do 97 godina. Ovim prevoznim sredstvom kao klince su nas vozili u školu, na korpi ili štangli. Biciklom se “vuku” kese iz prodavnice, a moj deda je, boga mi, svojevremeno na svom lepotanu umeo da poveze i par džakova koncentrata, brašna, cementa…
A, pošto je u našem kraju običaj da, kada ideš u jutarnju nabavku, obiđeš skoro sve prodavnice (u svakoj je nešto jeftinije, pa kad se sve sabere, mož’ dosta da se ušpara), ljudi uglavnom samo naslone svog dvotočkaša ispred, onako, sa svim kesama na kormanu ili u korpi. Ono vezivanje “lancom” sa početka, uglavnom niko ne praktikuje, jer, to je naš kraj! Кo će ovde da te pokrade? Svi smo valjda naši. A, u prodavnici se nećeš zadržati duže od par minuta.
Međutim, ispostavilo se, tih nekoliko minuta bili su dovoljni da u proteklih nekoliko dana čak šest-sedam mojih komšija ostane i bez pazara i bez prevoznog sredstva! Taman kad su svi pomislili da je prošlo ono vreme kada su se sve kapije zaključavale u strahu od lopova koji su marisali sve što bi im palo pod ruku i opustili se, pojavili su se neki novi mađioničari, kako ih obično nazivam.
Zbog toga, ovih dana, ozbiljna nervoza vlada u našem naselju. Premišljaju se ljudi da li uopšte da sedaju na sic, ili da do prodavnice prošetaju, uprkos bespotrebno utrošenom vremenu. Ostati bez bicikla, ne samo stanovnicima Bloka B, već i svim Mitrovčanima, garantujem, teže bi palo od bilo čega. O tome svedoče i ljudi iz naše samoposluge, kojima su se unezvereni kupci nakon samo nekoliko trenutaka od izlaska vraćali u radnju. “Ukradoše mi bicikl!” – rečenica je koje su se ovih dana poprilično naslušali.
Кako rešiti ovaj problem? – pitanje je prilično teško. Ljudima iz policije u ovom slučaju ruke su, složićemo se, vezane. Pronaći običan bicikl bilo bi jednako pronalaženju igle u plastu sena.
U to sam se i lično uverio, kada sam ostao bez svog prevoznog sredstva, pre nekih desetak godina. Planirajući da prošetamo do keja i popijemo koje pivo, rešio sam da ostavim bicikl kod druga u dvorištu. Zaključanom. Vrativši se u sitne sate, mog dvotočkaša više nije bilo, a u prvi mah sam pomislio da je u pitanju samo neslana šala mog prijatelja, jer, imali smo običaj da zarad doze dobrog smeha radimo takve stvari jedni drugima. Međutim, obišavši čitavo dvorište, shvatio sam da ga jednostavno – nema!
Pitao sam se tada, kako se neko uopšte osmelio da uđe u zaključano, osvetljeno dvorište, dok su i u kući sijalice bile upaljene, sa sve ljudima unutra. A još više me je začudilo na koji način su mađioničari sve to izveli, jer, kapija je i dalje bila zaključana, a prilično je bila visoka, dok je bicikl bio star i težak, ne kao ovi novi aluminijumski.
U besu, odmah sam pozvao policiju, ali nije mi dugo trebalo da shvatim da taj potez nema smisla. Oni, ljudi, rade svoj posao, ali potraga za mojim starim biciklom, koji je u tom trenutku već mogao biti rastavljen u delove ili odnet bilo gde, zaista je, ponavljam, bila besmislena.
Takve stvari su se tada, a i decenijama pre toga, u našem naselju dešavale. Ali, vremenom se situacija smirila i do danas sam smatrao da je Blok B prilično sigurno i mirno naselje. Ipak, stvari su se opet promenile.
I, šta nam preostaje? Pa, iskreno, ne znam. Кroz glavu mi se motaju jedino ideje o zamkama koje bih postavio potencijalnim lopovima. Poput odvrtanja šrafova prednjeg točka i slično. U svakom slučaju, sigurno je da će moja kapija od sada ponovo biti zaključana, a kerovi pušteni.
