– Odlučio sam da se vratim kući i da se posvetim poljoprivedi, jer su mi traktor i njiva bili primamljiviji od kuvanja. Nešto u meni je govorilo da sam doneo pravu odluku, jer kada odem na njivu i vidim ono sam posejao i što trebam da vršim, srce mi bude puno i veliko kao kuća – kaže 27-godišnji Savo Ostojić, poljoprivednik iz Sremske Rače
Savo Ostojić iz Sremske Rače po zanimanju je kuvar i ovim poslom se bavio četiri godine sve dok mu celodnevni rad u kuhinji nije postao suviše naporan, pa je doneo odluku da se vrati u svoje rodno selo.
-Nekoliko meseci sam radio kao kuvar u Moskvi, ali shvatio sam da taj posao ipak nije za mene, iako sam završio školu za kuvara u Sremskoj Mitrovici. Odlučio sam da se vratim kući i da se posvetim poljoprivedi, jer su mi traktor i njiva bili primamljiviji od kuvanja. Nešto u meni je govorilo da sam doneo pravu odluku, jer kada odem na njivu i vidim ono sam posejao i što trebam da vršim, srce mi bude puno i veliko kao kuća. Samo sam o tome razmišljao dok sam bio u inostranstvu, sanjao sam svoj rodni kraj, vuklo me je da se vratim kući…Кad sam došao zaposlio sam se kao noćni čuvar, tako da preko dana radim na njivi, a noću u firmi. Nije mi teško, jer je posao u blizini, na gradilištu kod mosta, tako da uz pomoć svoja dva brata sve mogu da postignem – kaže Savo Ostojić iz Sremske Rače.
Ovaj 27-godišnjak obrađuje šest hektara zemlje, na kojima uzgaja standardne poljoprivedne kulture kukuruz, pšenicu i soju. Deo od toga proda, a ostatak koristi za ishranu svinja. Godišnje ih proda oko 50 komada, uglavnom nakupcima, jer su klaonice daleko pa mu se ne isplati da ih sam vozi.
Savo smatra da je poljopriveda velika kocka, jer “svake godine učiš i stalno se kockaš”. Кaže da je najvažnije da se dobiju neki krediti ili subvencije, kako bi se posao pogurao i dodaje:
-Ja do sada nisam uzimao nikakve kredite, ali se sad spremam da konkurišem za podsticaje, jer mi treba novi traktor, ovaj koji sada imam je troduplo stariji od mene. Imam svu potrebnu mehanizaciju, traktor, sejačicu, špartač, prskalicu, prkolicu – to sam sve kupio zajedno sa braćom.
Кaže da je u današnje vreme teško biti poljoprivrednik, jer ovaj posao traži dosta odricanja. Seljak u velikoj meri zavisi od vremenskih uslova i zato se koristi svaki povoljan trenutak kako bi se završili neophodni poslovi. Nema godišnjeg odmora, bolovanja, ni odlaska u kafanu sa društvom u bilo koje vreme. Ratarstvo ne donosi velike prihode, kaže on, a najbitnije biti stalno u poslu, jer ako čovek samo jednom stane neće imati ništa.
-Ovaj posao se ne može raditi na silu, nego ga moraš zaista voleti. Velika su odricanja, ali čovek mora da se bori. Takođe je potrebno biti i dobar ekonomista, što znači treba da znaš kad da započneš proizvodnju svinja, kad će cena biti velika da bi prodao i zaradio, jer svako radi da zaradi. Država bi trebala da nam obezbedi stabilne cene i da zabrani uvoz svinjskog mesa i poljoprivrednih proizvoda, jer pre se sve proizvodilo samo kod nas i živeli smo od toga. Jer, ono što se sada uvozi nije kvalitetno, naša hrana je mnogo zdravija od njihove, jer je sve što se uveze iz inostranstva modifikovano. Zato bi držaba trebala jasno da napravi razliku, pa da onaj ko kupuje tačno zna za šta daje pare, za domaći kvalitet ili za robu koju smo uvezli jer smo očistili nečiju hladnjaču. Država bi trebala da stane na stranu poljoprivednika i da nam da sigurne cene i sigurne otkupljivače, a ne da mi dobijemo najmanji deo kolača. Ovde bolje prolaze nakupci i preprodavci od proizvođača, mi smo uvek u minusu. Ostali uzmu kajmak, a nama ostane surutka – smatra Savo Ostojić, mladi poljoprivrednik iz Sremske Rače.
S. Mihajlović
Tekst objavljen u okviru projekta “Seoski divani” koji je sufinansiran sredstvima budžeta Grada Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
