Starije generacije pamte ga kao reprezentativan objekat, jedan od simbola grada, dok ga mlađe poznaju uglavnom kao ruinu – mesto koje im je rečeno da “obilaze u širokom luku”
Pre nekoliko dana, kod Hotela „Sirmium“ u Sremskoj Mitrovici, pronađen je leš. Bilo je rano jutro, a ja sam, na putu do posla, parkirala upravo pored objekta. Primetila sam nekoliko uniformisanih lica i, budući da mi je prizor bio neobičan, prišla bliže. Vrlo brzo sam shvatila o čemu je reč: muškarac, čiju starost nisam mogla da odredim, jer sam i dalje bila prilično daleko, ležao je mrtav u onom smeću, razbijenom staklu, lišću i prljavštini. Oko njega su policajci obezbedili mesto, dok je jedna osoba fotografisala, verovatno u okviru istrage koja će utvrditi kako je smrt nastupila.
Ovaj prizor me je nenadano vratio skoro dve decenije unazad, na moje matursko veče. Bio je to drugi i poslednji put da sam bila u hotelu. Proslava je bila lepa, moji školski drugovi veseli, a onaj svečani ulazak u hotel, sa dečakom pod ruku, bio je trenutak za pamćenje. Sećanje na sam Hotel „Sirmium“ i kako je izgledao u to vreme, iskreno, nije toliko jasno. Puno je i vremena prošlo, a već u to vreme počeo je da mu se nazire kraj. Prvi put sam ga posetila odlaskom u nekadašnju diskoteku koja se nalazila u okviru hotela i tu se manje-više moja priča završava.
Ipak, mislim da nema Mitrovčanina koji nije čuo za Hotel „Sirmium“. Starije generacije pamte ga kao reprezentativan objekat, jedan od simbola grada, dok ga mlađe poznaju uglavnom kao ruinu – mesto koje im je rečeno da “obilaze u širokom luku”, mesto na kojem se okupljaju narkomani i beskućnici. A nekada, ah, nekada… sijao je punim sjajem. Onima koji to nisu doživeli ili videli, teško je zamisliti njegov prestiž i značaj, jer već godinama objekat u samom centru grada propada i koristi se uglavnom kao lokacijska odrednica. Tužna sudbina zadesila je ovaj objekat – od nekada prestižnog hotela ostali su samo tragovi.
Privatizacija hotela, koji je nekada bio ponos Carskog grada, pokazala se kao početak njegove teške epohe. Izgrađen 60-ih godina prošlog veka, objekat je sa svojih pet spratova nudio 55 soba: 20 jednokrevetnih, 21 dvokrevetnu, pet trokrevetnih, pet soba sa francuskim ležajem i pet apartmana.
Pored smeštajnog kapaciteta, hotel je imao restoran sa 80 mesta, veliku salu koja je mogla da primi 300 gostiju, banket-salu za 40 osoba, ali i kultni disko-klub „Rupa“. Nakon što je privatizovan 2006. godine, hotel se suočio sa ozbiljnim finansijskim problemima, a već četiri godine kasnije završio je u stečaju.
Od tada pa do danas hotel je bio uvučen u pravi pravni haos. Sudska veštačenja su njegovu vrednost procenila na 4,16 miliona evra, dok su potencijalni kupci u više navrata pokušavali da ga kupe za tek desetinu te sume. Usledilo je i nekoliko pokušaja prodaje, međutim ni jedan se nije završio slavno i hotel je i dalje prepušten zubu vremena.
-Sećam se Hotela „Sirmium“ iz vremena kada je još zaista bio mesto koje je imalo sjaj. Svi smo govorili o njemu sa ponosom, tu su dolazili ljudi sa svih strana, održavale su se proslave i važni događaji. Bio je to simbol prestiža i nekog drugog, mirnijeg vremena. Sad ga gledam i teško mi je da poverujem da od tog ponosa gotovo ništa nije ostalo. Nije to bio samo hotel – bio je mesto susreta, razgovora, malih i velikih trenutaka – reči su jednog starijeg Mitrovčanina.
Ono što je realnost jeste činjenica da hotel danas ne samo da predstavlja ruglo u samom centru grada, već i značajan problem za okolne stanovnike. Žitelji okolnih zgrada i kuća, vide ga kao potencijalnu opasnost, te podsećaju da je pre nekog vremena u hotelu izbio i požar.
-Mislim da je neki beskućnik palio vatru koja se proširila. Ima ih tu, okupljaju se razni likovi, a s obzirom da je hotel napušten i u stanju u kakvom jeste, možete samo zamisliti kakvi. Često zna biti bučno, čuju se svađe, bacaju se stvari kroz prozore. Muka jedna. Od mesta gde smo svi želeli da budemo makar jednom, sada želimo da ga sruše – navodi stanar zgrade u neposrednoj blizini hotela.
Bilo kako bilo, „Sirmium“ i dalje stoji. Njegovi zidovi kao da čekaju bolje dane koji, po svemu sudeći, možda nikada neće doći. Za sada ostaju samo uspomene onih koji pamte zlatne godine hotela, ili tužna slika realnosti koja znatiželjnima može nagovestiti kako je nekada ovde pulsirao život. I jedni i drugi priželjkuju da se problem objekta konačno reši, da centar grada dobije uređenu površinu – a možda i novi hotel, zašto da ne, jer takvih mesta u gradu itekako nedostaje.
D. Tufegdžić
Stare fotografije: Arhiva Miroslava Liščevića
