Komunikacija je svakodnevni deo našeg života. Govorimo sa partnerom, decom, roditeljima, kolegama, prijateljima, ali i sa sobom. Ipak, činjenica da svakodnevno razgovaramo ne znači nužno da zaista umemo da komuniciramo.
Ponekad nam se čini da je komunikacija najlakša stvar na svetu. Izgovorimo ono što mislimo, saslušamo odgovor i nastavimo razgovor. A ipak, između onoga što smo želeli da kažemo i onoga što je druga osoba zaista čula često stoji čitav jedan svet, njena iskustva, uverenja, očekivanja, strahovi i interpretacije.
„Komunicirati je lako ako znaš kako“ naziv je radionice Aleksandre Malić, magistra farmacije i NLP master trenera, koja se bavi podučavanjem ljudi da razumeju šta se događa u njihovoj komunikaciji, kako nastaje naša interpretacija, šta utiče na naše reakcije i najvažnije, kako možemo napraviti drugačiji izbor.
–Laka komunikacija je, za mene, pre svega, svesna komunikacija. To znači da razumemo da naša namera nije isto što i uticaj koji smo ostvarili. Možemo imati najbolju moguću nameru, a da druga osoba naše reči doživi potpuno drugačije. Zato je važno da napravimo prostor između onoga što smo želeli da kažemo i onoga što je druga osoba zaista čula i doživela. Moramo biti svesni prostora između naše namere i onoga što je druga osoba čula, doživela i kako je to interpretirala, objašnjava Aleksandra.
Njen profesionalni put na prvi pogled spaja dva različita sveta. Kao farmaceut, radila je sa ljudima u oblasti zdravlja dajući savete o pravilnoj i bezbednoj upotrebi lekova i suplemenata, ljudima je pomagala lekovima.
Danas, kao NLP trener, pokušava da im pomogne da pogledaju dublje, da razumeju šta ih je dovelo do mesta na kome se nalaze i da otkriju šta sami mogu da promene.
NLP je nastao na principima psihologije, lingvistike i kognitivnih pristupa, ali za razliku od psihologije koja proučava i objašnjava psihičko funkcionisanje i ponašanje ljudi, NLP je usmeren na obrasce mišljenja, komunikacije i načine na koje možemo da ih menjamo.
–Kao farmaceut sam davala savete ljudima na koji način pravilnom upotrebom terapije i promenom životnog stila mogu poboljšati kvalitet svog života, lečila ljude dajući im lekove, a kao trener pokušavam da im pomognem da osveste (vide) zašto ih je nešto dovelo do situacije u kojoj se danas nalaze (do određenog mesta.) NLP u mom radu nije alat kojim nekog popravljam već način na koji pomažem osobi da postane svesna načina na koji razmišlja, jezika kojim opisuje svoje iskustvo i obrazaca koje je vode kroz život. Koristimo jezičke obrasce kojima opisujemo svoje životno iskustvo i želimo da osvestimo unutrašnje obrasce, kaže Aleksandra Malić.
A jedan od prvih koraka (prvi korak) ka promeni, dodaje, jeste da naučimo da razlikujemo činjenicu od sopstvene interpretacije događaja.
Događaj je jedno, a značenje koje smo mu dali je nešto drugo. Često ne reagujemo na ono što se dogodilo već na zaključak koji smo iz toga izveli. Kada to počnemo da razlikujemo, dobijamo mogućnost izbora. Ne možemo uvek promeniti događaj, ali možemo preispitati način na koji ga razumemo i odgovor koji ćemo dati. Jer nije uvek problem ono što nam se dogodilo. Ponekad je problem ono što smo o tome zaključili, priča naša sagovornica.
Aleksandra je prošla sve nivoe edukacije u ovoj oblasti, a važno joj je bilo da svoje znanje pretoči u rad koji će imati jasnu strukturu. Tako je nastala „Inharmony akademija“, koja je akreditovana i radi po kurikulumu Asocijacije za NLP iz Berlina.
Radi sa odraslima, ali i sa decom kada je u proces uključena porodična dinamika.
–Sve što nam je potrebno za promenu već se nalazi u nama. Neko treba samo da nas motiviše da sami pronađemo šta je za nas najbolje, kaže i dodaje:
-Verujem da ono što nam je potrebno za promenu već nosimo u sebi. Ponekad nam je potreban samo neko ko će nam pomoći da prepoznamo i pronađemo sopstveni put do promene. Moja uloga nije da mu kažem šta je najbolje za njega, već da mu pomognem da to sam otkrije.
U njenu praksu dolaze i veoma uspešni ljudi. Ljudi koji su u jednom trenutku života posustali, iako su do tada uspešno savladavali brojne izazove.
Tada se, kaže Aleksandra, najpre postavlja (traži ) polazna tačka: gde se osoba trenutno nalazi i šta je dovelo do tog mesta, a potom željeno stanje – gde želi da bude.
A prostor između ta dva mesta je – promena.
Promena je čoveku prirodno zahtevna. Naš sistem često bira ono što mu je poznato, a ne ono nužno dobro za nas. Poznato nam daje osećaj sigurnosti jer znamo šta možemo da očekujemo. A promena je čoveku, po pravilu, teška. Naš mozak, objašnjava, najradije bira poznato. Čak i kada nam poznato više ne odgovara, ono nam je sigurno jer ga znamo.
–Na put promene se ide iz dva razloga, ili ako je patnja jako velika, ili ako je nešto jako atraktivno. Drugačije teško, kaže.
Zato su male pobede važne. Kao i zahvalnost. Jer, pre nego što poželimo drugačiji život, potrebno je da vidimo i ono što već imamo.
Očekujemo, međutim, često previše. Posebno od drugih.
–Nerealna očekivanja su kada mislite da trener ima čarobni štapić. Nema. Ne postoje instant rešenja. Ne mogu drugi da reše ono što je naša odgovornost, ističe Aleksandra i objašnjava:
–Moj zadatak nije da nekome kažem kako treba da živi, niti da donosim odluke umesto njega. Moj zadatak je da postavim pravo pitanje, da pažljivo slušam, uočim obrazac i pomognem osobi da sama jasnije vidi ono što joj je potrebno.
Promena, zato, ne mora da bude velika da bi bila značajna. Ponekad su upravo male promene one koje vremenom dovedu do velikih rezultata.
-Gde nam ide pažnja, tu nam ide i energija, kaže Aleksandra.
Postoji jednostavan primer koji svi možemo da prepoznamo. Kada je žena trudna, odjednom ima utisak da svuda oko sebe vidi trudnice. Međutim, one se nisu odjednom pojavile u većem broju. Njena pažnja je postala usmerena na njih i njen sistem ih sada mnogo lakše prepoznaje.
Isto se dešava i sa načinom na koji usmeravamo misli .
–Hajde da obratimo pažnju na lingvistiku, jer je jezik jedan od ključnih načina na koji organizujemo i opisujemo svoje iskustvo. Zato je važno obratiti pažnju na reči koje koristimo, naročito kada govorimo o sebi, drugim ljudima i onome što želimo da postignemo. Često govorimo o onome što ne želimo: neću da pogrešim, ne želim da budem nervozna, samo da ne zakasnim… a naš mozak ne prepoznaje negaciju na način na koji mi to mislimo, kaže ona.
Komunikacija, međutim, nije samo ono što izgovorimo. Naše telo, glas, pogled, stav i energija često kažu više nego same reči. Aleksadra naglašava značaj neverbalne komunikacije, ali i onoga što osetimo u susretu sa drugom osobom. Jer ponekad nam telo sagovornika kaže ono što reči pokušavaju da sakriju.
-Ponekad telo druge osobe registrujemo pre nego svesno razumemo šta se događa. Osetimo da nešto „nije u redu“, iako su reči potpuno drugačije. Ipak, treba biti oprezan. Neverbalni signal nije automatski dokaz onoga šta druga osoba misli ili oseća. On je informacija koju treba proveriti,a ne zaključak koji treba odmah doneti.
Ali, da bismo nešto osetili, moramo najpre da naučimo da slušamo. A to, smatra Aleksandra, nije veština koju smo dovoljno razvili.
-Mislim da smo mnogo više učeni da govorimo nego da slušamo. Često slušamo samo da bismo odgovorili, a ne da bismo razumeli.
Aktivno slušanje je veoma važna veština, jer ćemo tek tada imati pravu informaciju šta je sagovornik hteo da kaže.
Samo slušanjem možemo da prepoznamo potrebe druge osobe. I tek tada možemo jasnije da razumemo i gde se završava naša odgovrnost, a počinje obaveza druge osobe. To je posebno važno u odnosima u kojima smo navikli da preuzimamo previše na sebe. I samo tada možemo da razumemo gde prestaje naša odgovornost, a počinje odgovornost nekog drugog.
Zanimljivo je i koliko nam je, kaže Aleksandra, potrebna spoljna potvrda. Često nam je važno šta drugi misle o nama.Čak i onda kada nam neko uputi kompliment, ne umemo jednostavno da ga prihvatimo.
Umesto „hvala“, sledi objašnjenje zašto to ipak nije baš tako.
–Učim ljude da primaju pohvalu i kažu samo „hvala“ bez potrebe da kompliment umanje, objasne ili dokažu da osoba od koje ga primaju možda ipak preteruje. Kada ne možemo da primimo pohvalu, često pokazujemo koliko nam je teško da sopstvenu vrednost doživimo bez spoljašnje potvrde. Svi umanjuju kompliment i pravdaju se, jer ni sami ne verujemo dovoljno u sebe.
A možda je upravo tu jedan od važnih početaka promene, u prihvatanju sebe bez stalne potrebe da nam drugi potvrde da vredimo.
Naučiti reći „hvala“ na kompliment, može biti mali korak ka tome da sebe ne moramo stalno da objašnjavamo drugima.
Aleksandra zato često traži feedback, povratnu informaciju o tome šta je urađeno dobro i šta može da bude bolje.
Jer dobra komunikacija nije nešto sa čim se čovek jednostavno rodi.Komunikacija je veština. A veštine se uče, vežbaju i usavršavaju. Ona se uči.
I možda je najvažnija lekcija upravo ona najjednostavnija: ne možemo nikoga ubediti u nešto ukoliko on nije spreman i voljan da to prihvati.
Zato se dobra komunikacija ne svodi na to da budemo bolji govornici. Možda je, pre svega, već u tome da budemo prisutni, dovoljno fleksibilni da čujemo drugu osobu i dovoljno svesni da razlikujemo ono što smo rekli od onoga što je druga osoba zaista čula.
A možda upravo tu počinje i svaka stvarna promena- kada počnemo da obraćamo pažnju na ono što se zaista događa.
Jer, na karju, gde nam je pažnja, tu nam je i energija.
Mirjana Stupar
