Selo večitih neženja – Strašna priča o prokletstvu obrijanog popa – Njihove humke nisu i kraj njihovih života – Čovek koji je izmislio mehaničku motiku – Poznatog seoskog profesora istorije „ubila“ strahovita letnja oluja
Piše: Todor Bjelkić
(
Radio u Sremskim novinama od 1974. do 2007. godine)
Nekako početkom februara, dok se kod nas o korona virusu tek onako usput pričalo, umro je Jazačain Đorđe Mladenović (ali, ne od virusa kovid – 19), poznat po tome što se sa ženom Branislavom (Cecom) pesnikinjom, od samog osnivanja jedine seoske izdavačke kuće u ondašnjoj SFRJ – Književne zadruge „Drugari“ (naravno, u Jasku, ranih osamdesetih prošlog veka), zdušno zalagao za opstanak te dragocene i do tad neviđene pojave. U svakom slučaju, bio je Đura, kako smo ga od milošte zvali, dobar čovek, domaćin, uvek spreman da ti se nađe pri ruci. Sahranjen je na seoskom groblju, gore, ka Maloj Remeti. A tamo sam odmah spazio grob još jednog poznatog Jazačanina, Đorđa Utvića, takođe jednog od osnivača pomenute Književne zadruge, čoveka koji je verovatno najduže u njenoj istoriji bio v. d. direktora znamenite i jedinstvene iriške Srpske čitaonice. I on je otišao u svojim šezdesetim godinama, ostavivši nekoliko objavljenih knjiga, posvećenih istorijskim lokalitetima ne samo Jaska, Iriga, nego i cele iriške opštine. Đorđe, čiji je porodični „špicname“ bio Guslija, odlično je poznavao istoriju, prvenstveno svoga sela.
Tako sam i saznao priču o ukletom selu Jasku. Naime, nekada, vo vremja SFRJ, u ovo podfruškogorsko selo hrlili su novinari zbog jedne, barem u to vreme, skoro neverovatne pojave: bilo je ovo mesto sa najviše neoženjenih momaka (pripadnika svih starosnih kategorija) od Đevđelije pa do Triglava. Tad mi je Đorđe Utvić, i sam neženja, ispričao čudnu, ali istinitu priču (koju mi je docnije potvrdila, uz druge meštene, i tada čuvena jazačka gatara, Ljubica Mirković, zvana Kukavica, koju su živu u njenoj kući, iz koristoljublja, zapalili „nezadovoljni klijenti“). U to vreme, kad (mi) je priča ispričana, navršilo se oko sedam decenija, kako su obesni Jazačani, seoske lole i bećari, nekako namamili i izopijali novodošlog seoskog popa. Onda su ga smestili pod živinsko „legalo“ i tu ga ostavili da prenoći. Prethodno su mu obrijali bradu i pokrili ga mantijom. Probudivši se ujutro, onako mamuran i isflekan živinskim izmetom, a usto još i sveže obrijan, pop je zajaukao iz sveg glasa. Pijandure su se odmah okupile i počele (se) grohotom smejati, a nesrećni pop je naglas prokleo Jazak i Jazačane „da se u njemu momci ne ženili stotinu godina.“ Potom se odmah, onako osramoćen i smožden, obesio o isto ono „legalo“ (to su bile snažne izukrštane motke na kojima je živina noćivala, a moglo je biti i neko staro dvorišno stabilo). Jazačani kažu da se to zbilo verovatno one nesrećne 1903. godine (nesrećne i stoga što su u Beogradu te godine svirepo ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga Mašin). Tu priču će vam i danas potvrditi svaki rođeni Jazačanin. Jeste vreme kletve isteklo, ali Jazak je, kao i većina srpskih sela, sve pustiji i još uvek je mesto sa dosta neoženjenih i sve manje prisutnih mladih ljudi.
Po „ugledu“ na čuvenog rimskog vojskovođu
U blizini večnog boravišta Đorđa Utvića nalazi se i sveža humka njegovog prvog komšije, znatno mlađeg profesora istorije Save Jovičića. On potiče iz čuvene ustaničke i partizanske jazačke porodice Jovičić. Sem oca Branislava, tetke Dušanke Jovičić Nađ (pesnikinje i supruge čuvenog generala Armije Koste Nađa) i strica, generala Georgija Jovičića Ćureta, još jedan mu je stric poginuo na samom početku ustanka kao borac Mačvanskog odreda. Elem, Sava Jovičić je s uspehom diplomirao istoriju (verovatno i iz pijeteta prema istoriji sopstvene porodice), na novosadskom Filozofskom fakultetu, a kažu da su mu profesori jedino zamerali što je sve lekcije i gradivo znao od „a“ do „š“ naizust. Kasnije je to isto tražio i od svojih učenika u Irigu, Rumi i Vrdniku. Sam (mi) je pričao kako je vežbao memoriju i učenje podataka, datuma i godina. Kao student, s ocem je dolazio na isto ovo, seosko groblje; otac bi mu pokazivao skoro u zamlju srasle kamene spomenike (čak ih je bilo i iz 17. veka), a mladi student je pamtio imena, prezimena, godine rođenja i godine smrti. Posle bi se opet vraćali na groblje i kretali sad obrnutim redosledom. Sava je tako „ponavljao gradivo“ sve dok u memoriji ne bi ostali čisti, jasni i precizni podaci.
Ostaće upamćena i jedna nesvakidašnja anegdota iz njegove nastavničke prakse. Prvo radno mesto zadesilo ga je u Irigu, u tzv. usmerenom obrazovanju. Na prvom času profesor je tražio od svih đaka da se predstave imenom, prezimenom i imenom oca. Jer, ti bi podaci ostajali u njegovoj glavi za sva vremena. „Evo, ovako ćemo“, rekao je profesor. „Primera radi: ja sam Sava Jovičić, a otac mi je Branislav. Hajde sada se ti predstavi“, upro je prstom u prvog učenika ispred sebe. Ovaj je ustao i izdeklamovao: „Ja sam Branislav Jovičić, a otac mi je Sava.“ „Ne tako!“, skoro je ciknuo profesor. „JA sam Sava Jovičić, a otac mi je Branislav! Probaj ponovo!“ Učenik je opet rekao: „Ja sam Branislav Jovičić, a otac mi je Sava!“ Iznervirani profesor je izbacio učenika sa časa, misleći da ga ovaj zavitlava, a ceo razred je bio na ivici gromoglasnog smeha. Docnije je i Sava Jovičić saznao da mu se učenik zove Branislav Jovičić i da mu je otac Sava (a to je isti ovdašnji, iriški Bane Čvarak, viši knjižničar u iriškoj Srpskoj čitaonici).
Kao i mnogi jazački vršnjaci, ali i oni pre i oni posle, i Sava je do kraja ostao okoreli neženja. U međuvremenu su mu pomrli prvo majka pa otac, dok mu je prvi komšija, rekosmo Đorđe Utvić, umro znatno ranije. Tako je profesor provodio nemušte penzionerske dane sam samcit u staroj porodičnoj kući. Ali, postojala je jedna tajna koju je Sava Jovičić pokušavao da sakrije celog života. Nekako mu je to i polazilo za rukom dok su roditelji bili živi… Legendari profesor rumske Gimnazije (između ostalog, predavao je i istoriju) Bogdan Boca Rajakovac, bio je čovek neverovatnih talenata, znanja i radoznalosti. U mladosti se, pored drugih znamenitih, družio s Miroslavom Krležom i pesnikom Brankom Antunovićem Šimićem. O ovom drugom imao je i dosta lepih reči, interesantnih priča i doživljaja, dok je o Krleži mahom ćutao. Meni je lično zabranjivao da mu persiram, ali to je bilo jače od mene i čika Boca se s tim konačno pomirio. Elem, mnogi rumski gimnazisti upamtili su njegove lekcije do kraja života. Recimo, ako bi govorio o rimskom vojskovođi, ali i strogom vođi Rima, čuvenom Cezaru, čas je počinjao tako što je profesor Rajakovac tog strašnog i čuvenog ratnika predstavljao ponajpre kao običnog čoveka sa mnogim manama i vrlinama. Teško učeniku ako ne bi znao šta je Cezar prvo, prilikom svakog novog taborovanja, tražio od svojih legionara. Naime, najpre je morala biti iskopana duboka zemunica sa krivinama i zavijucima, u koju bi Cezar pobegao čim bi se s neba oglasili – gromovi. Naprosto, veliki Cezar se smrtno plašio najobičnijeg groma.
Priča o umetniku i pronalazaču
Zašto ispričasmo ovu priču? Iz prostog razloga što se i jazački profesor Sava Jovičić manično plašio grmljavine. Nekako s jeseni prošle godine (2019), jedne noći gromovi su tako snažno udarali i praskali da su se bukvalno i kuće tresle i odzvanjale uplašenim prozorskim staklima. Penzionisani profesor sedeo je za svojim siromašnim starinskim stolom, okruženim strašnim jezicima munja i urlikom nebesa… Mogu samo da zamislim njegov neizrecivi strah (nije ni pokušao da pobegne u krevet i pokrije se preko glave), beznađe i očaj… Sutradan su ga pronašli mrtvog, u sedećem položaju za istim onim skromnim predsobnim stočićem.
Ispraćaj dobrog, plemenitog Đorđa Mladenovića odveo me je do još jedne sveže humke: Života Utvić, preminuo u leto 2019. Svi su ga znali i zvali kao Čađu. Upoznali smo se veoma davno, dok je Čađa još bio šef mesne kancelarije u Jasku. Ali, tek kad je napustio taj posao, kad se oženio Aleksandrom i dobio ćerku Jovanu, shvatili smo da je Života veliki umetnik. Počeo je da ikonopiše, da pravi skulpture uglavnom u drvetu i da piše. Sigurno je veliku potporu imao u supruzi i ćerki (obe su svestrane umetnice). Međutim, to nije jedini i glavni razlog zašto ga pominjem. Života Čađa Utvić bio je i pronalazač i nesumnjivi inovator. Više se i ne sećam kad je to bilo; od samog Čađe sam čuo tu priču (mada nikada nije bio samohvalisavac) ali, tada mi je to o čemu je pričao, priznajem, bilo ravno bajci ili izmišljotini.
Naime, Čađa je osmislio motiku (zaista motiku), višerednu, mehaničku, upotrebljivu, koja bi umnogome olakšala posao svakom iole ozbiljnijem seljaku. Svoj izum (ne znam da li ga je patentirao) ponudio je ondašnjoj beogradsko-vrdničkoj firmi mašina i opreme „Ivo Lola Ribar“. Oni su bili zainteresovani, ali su, čini mi se, tražili da se Čađa odrekne svojih prava na pronalazak. Tako je njegov san da seljacima olakša život ostao samo pusta želja i nedorečena nada. Sam Života je, pored umetničke delatnosti, takođe obrađivao zemlju i od toga živeo. Tešilo me je saznanje da Čađa nije uzalud živeo; iza njega je ostalo najveće blago – porodica.
Nevoljno i sa setom, susretoh se opet s negdašnjim jazačkim prijateljima, čvrsto uveren da njihove humke nisu i ne smeju biti i kraj njihovih života.
