U manje ekonomski razvijenim i manje demokratski usmeravanim društvima, koja najčešće, uz to, pate i od međukulturne netolerancije, žilavo se opire tradicionalistički društveno-kulturni obrazac koji unapred računa sa podređenosti žena u svim sferama društvenog života, pa samim tim i u sferi rada – posebno rada “u kući” – kaže prof. dr Božo Milošević sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je svoj radni vek posvetio sociologiji rada
Piše: Nemanja Milošević
Već više od veka prođe od kako žene biju svoju bitku za ekonomsku, socijalnu i političku ravnopravnost sa muškarcima. Uprkos ružama, karamfilima i bombonjerama, kojima su bile obasipane i ovog 8. marta, sigurno je da među njima, ali i među muškim svetom, ima i onih koji će se zapitati dokle smo u toj borbi došli i jesmo li postali bar malo „jednakiji“?
Ako se osvrnemo oko sebe, zaista, videćemo da se na toj jednakosti radi. Zakonski okviri značajno su se promenili u korist žena, pa tako, primera radi, ove godine će zastupljenost žena na izbornim listama morati da bude 40 odsto, što je značajan pomak u odnosu na raniji period. Takođe, u sferi rada, koja je u borbi za ravnopravnost možda i najvažnija, žene već odavno moraju biti tretirane isto kao i muškarci, i, naravno, ravnopravno plaćene za obavljanje istog posla.
Međutim, uprkos zakonskim okvirima, vrlo lako ćemo primetiti da položaj žena baš u ovoj sferi i nije najsjajniji. Žene su, kao što je svima već poznato, istovremeno i domaćice i radnice, pa se tako i dan danas suočavaju sa podelom poslova na „muške i ženske“, kako u kući, tako i na tržištu rada.
Upravo o tome koliko je ova podela zastupljena u našem društvu, kao i o tome šta su njeni uzroci, nešto više nam je rekao sociolog prof. dr Božo Milošević sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je svoj radni vek posvetio sociologiji rada.
– Tradicionalna, istorijski prepoznatljiva podela poslova na „muške” i “ženske” nije sasvim nestala, ne samo u srpskom nego ni u najrazvijenijim društvima sveta. Nesporno je da je razlika između tih, rodno omeđenih uloga u sferi rada (kako u privatnoj sferi života – domaćinstvu, tako i u javnoj sferi – u preduzečima i uredima) znatno smanjena u društvima sa razvijenijim demokratskim odnosima u svim sferama društvenog života (a ne samo u političkoj sferi). Međutim, u manje ekonomski razvijenim i manje demokratski usmeravanim društvima, koja najčešće, uz to, pate i od međukulturne netolerancije, žilavo se opire tradicionalistički društveno-kulturni obrazac koji unapred računa sa podređenosti žena u svim sferama društvenog života, pa samim tim i u sferi rada – posebno rada “u kući” – priča prof. Milošević, i osvrće se na rad institucija po pitanju jednakosti muškaraca i žena u ovoj oblasti:
– U poslednjih pedesetak godina, u više razvijenim i društvima srednje razvijenosti, učestalije se javno insistira, pa čak i formalno-pravno reguliše obaveza „izjednačavanja” „muških” i „ženskih” poslova, ali se u stvarnom društvenom životu teže ostvaruju političke deklaracije i pravne regulative, koje treba da doprinesu ostvarivanju društvene jednakosti između polova. U srpskom društvu su uveliko prepoznatljivi politički stavovi i formalno-pravni regulativi koji promovišu društvenu jednakost oba pola, ali je – posebno u privatnoj sferi života (“kućni rad”) još uvek nepovoljan za žene. U toj sferi izraženije se, u gotovo svim savremenim sociološkim istraživanjima, primećuje prevladavanje „principa običajnosti”, po kome se „vladaju” pripadnici porodice/domaćinstva. Jednostavno, ne samo otac, muž, ili brat, nego i majka, supruga i sestra, u većini slučajeva, smatraju da je to nešto „normalno”, što se neki poslovi tretiraju kao „muški” i „ženski” – kaže prof. Milošević, i dodaje da se upravo iz rezultata tih periodičnih istraživanja u zadnje vreme primećuje da mlađa populacija, ipak, sve manje prihvata ovakve podele.
Prema njegovim rečima, kada je reč o razumevanju profesija u našem društvu kao više muških ili više ženskih, u poslednjih nekoliko decenija došlo je do značajnijeg pomaka u odnosu na pređašnji tradicionalni, patrijarhalni društveno-kulturni obrazac. Na taj način, sve manje profesija se, kao muške ili ženske, prihvata kao normalnost.
– To je, u velikoj meri, posledica ekspanzije obrazovanja, i na tom osnovu sve veće otvorenosti profesija, koje se zasnivaju na visokom obrazovanju, za oba pola. Jedino kod jednog dela zanimanja, koja se zasnivaju na obuci i douniverzitetskom, srednjem, obrazovanju, više opstaje nejednako tretiranje žena u odnosu na muškarce – priča prof. dr Božo Milošević i objašnjava da se veće učešće žena primećuje u onim delatnostima koje su u društvu manje vrednovane, a naročito i manje plaćene. Kako kaže, primetno je da su od strane državnih organa preduzete mnoge normativno-pravne mere koje sankcionišu neravnopravnost po osnovu pola, ali izvesna odstupanja od tih, društveno poželjnih, ciljeva i dalje postoje, samo su ovde više primetna nego u visokorazvijenim društvima Evrope i sveta.
Upravo u vezi sa odstupanjima od pomenutih ciljeva, svi smo svedoci dobro poznatih oglasa za posao zalepljenih po izlozima kafića i trgovinskih radnji, na kojima piše „Potrebna radniCA“. O tome zašto se za obavljanje određenih poslova, koje mogu da obavljaju oba pola, i dalje traže isključivo žene, trakođe smo popričali sa prof. Miloševićem.
– Ta pojava ne iznenađuje i posledica je i ovde uveliko opštedruštveno prihvaćene novoliberalne ideologije preduzetništva, koja omogućava da se traži radna snaga u onoj grupaciji koja je najbrojnija u okviru velikog broja nezaposlenih, u ovom slučaju grupaciji žena. Veća grupacija – veća konkurencija – veća mogućnost da se manje plati rad. Pored toga, posledice razaranja društva (bivše Jugoslavije) i ekonomije, dovele su do toga da se izlaz iz nepovoljnih prilika traži u malim i srednjim preduzećima, koja se pretežno bave sferom sve raznovrsnijih usluga, čiji sadržaj delatnosti je blizak sadržaju „kućnog rada“ žena. Otuda se i traži tim poslovima „primerena“ radna snaga – kaže prof. dr Božo Milošević, i dodaje da ni u tom slučaju ne treba zanemariti činjenicu da neki od „malih kapitalista“ možda računaju na veću „poslušnost“ žena, odnosno na njihovo, od muškaraca lakše, mirenje sa eventualno nepovoljnim radnim uslovima i platama.
– Ako se tome doda da je i formalno-pravno, Zakonom o radu, dat primat vlasnicima kapitala u odnosu na radnike, kao i da je gotovo potpuno zapostavljeno sindikalno, ili njemu slično, organizovanje radnika u malim, pa i srednjim, preduzećima u privatnoj svojini, onda se ne mogu sa čuđenjem prihvatiti ovakve pojave – zaključuje prof. Milošević.
Bilo kako bilo, ženska borba za ravnopravnost u ovoj, kao i u drugim sferama društvenog života i dalje traje. Njeni rezultati vremenom su sve vidljiviji, institucije su polako počele da rade svoj posao po ovom pitanju, a tradicionalni kulturni obrasci koji žene stavljaju na marginu društvenog života polako iščezavaju. Verovatno će još mnogo vode proteći Savom dok se kockice u potpunosti ne slože i rezultat izmežu žena i muškaraca napokon ne bude 1:1, no, važno je ne predati meč.
Dajemo reč ženama
O podeli poslova na muške i ženske, kako u privatnom, tako i u javnom životu, ali i o njihovim stavovima i iskustvima po tom pitanju, razgovarali smo i sa nekoliko žena.
Ivana Romandić iz Ravnja majka je dvoje dece, a zaposlena je u industriji kao proizvodni radnik.
– Najteže je uskladiti posao sa kućnim obavezama, ali, ako već pričamo o ravnopravnosti, razume se da moram i ja da radim, kao i moj muž. Mislim da nije u redu da samo jedno od supružnika finansijski nosi na leđima celu porodicu, bio to muškarac ili žena. Što se tiče kućnih obaveza, mi živimo u selu, i u takvoj sredini od žena se očekuje da obavljaju sve kućne poslove, ali ja sa tim nemam problem. Moj suprug i ja delimo obaveze, tako da toga kod nas nema. Naravno, nije mi problem da skuvam, operem, opeglam, očistim, ali, ukoliko ne mogu to da uradim, znam da imam na koga da računam – kaže Ivana Romandić.
Stana Mićić iz Sremske Mitrovice, samohrana majka, takođe je zaposlena u industriji, a u slobodno vreme bavi se manikirom, zanimanjem koje je kod nas pretežno okarakterisano kao žensko.
– Pošto živim sama sa decom, obavljam sve kućne poslove, nebitno da li ih zovu muškim ili ženskim. Kada je reč o kući, žena može da obavi sve poslove, isto kao što to može i muškarac, i te priče o podeli kućnih poslova na muške i ženske ne piju vodu – priča Stana, i primećuje da su u obavljanju poslova u javnoj sferi, koji su do sada uglavnom karakterisani kao ženski, danas sve češće zastupljeni i muškarci.
– Posao koji obavljam u firmi, radi se o montaži, do sada su svi gledali kao ženski, pogotovo jer su na tom radnom mestu većinom i radile žene. Mislim da se tu situacija sada promenila i sada sa zajedno radi i veliki broj muškaraca i mogu reći da oni nemaju predrasuda što rade taj posao. Što se tiče mog slobodnog vremena, bavim se manikirom, radim nokte. Čak i tu sam čula za par slučajeva da se muškarci bave tim poslom čak i profesionalno i mogu vam reći da su na boljem glasu od mnogih žena – zaključuje Stana.
Sličnim poslom bavi se i Nevena Aleksendrić iz Erdevika. Ona je frizerka, i takođe je primetila da vreme ženskih frizerki i muških brica polako prolazi i da posao ženskog frizera danas uspešno obavlja sve veći broj muškaraca.
– Videćete ih po frizerskim salonima, a i srednju frizersku školu, mislim na smer ženski frizer, upisuje sve više muškaraca. U stvari, svi oni i konkurišu za smer ženskog frizera, pa, zbog velike konkurencije, za muške frizere ili brice školuju se uglavnom oni koji ne uspeju da upišu za ženskog – kaže Nevena.
